Mушкарац ће одговарати пред Богом за себе и децу: Ево ја и деца коју ми даде Бог (Јевр. 2,13), и за жену: Јер је муж глава жени (Еф. 5,23), и уопште, ни у једној сфери живота: ни у војсци, ни у производњи - нигде није могућа ситуација да глава, старешина, генерал само руководи а да ни за шта не одговара. То се, наравно, догађа, али то се онда назива злоупотребом положаја и кажњава се по закону. На пример, када се догоди хаварија на атомској електрани или у хемијској фабрици, ко се први позива на одговорност: радник, скретничар или директор?
Ја сматрам да су мушкарци, мужеви, криви за абортусе ништа мање од жена. Ако је жена учинила абортус, значи:
1) да је муж није одговорио од тога, није јој забранио да иде на чедоморство;
2) да јој муж није обезбедио услове рачунајући ту и материјалне да до абортуса не дође (муж је поступио попут ноја који је сакрио главу у песак).
Код мене су често долазиле на исповест несрећне жене, плакале су, кајале су се због абортуса, али због нечега нисам исповедао још ни једног мужа који би се кајао због тога што је дозволио жени да абортира. И ако је, у принципу, таква ситуација могућа. То је о одговорности. А сада о организацији и потчињавању.
Ако је процес организован правилно, ако је шеф - руководилац одговоран и воли своје сараднике, брине се о њима, њега такође воле и не служе му из страха већ из савести. Ако пак не, већ је све изграђено само на страху од казне, довољно му је да покаже слабост и све ће се срушити. Један мој познаник протојереј врло се озбиљно разболео и није могао често да се појављује у цркви (а био је старешина цркве). Он је углавном давао упутства телефоном, и то не често. Треба рећи да за годину дана његове болести у цркви се није десио ни један поремећај. Нико није изостајао са посла, није ленчарио, користећи одсуство домаћина, сви су поштено вршили своју дужност. То говори о томе да је свештеник успео да изгради добре односе с људима, њега су волели и бојали су се да му подвале. Друштво изграђено на страху нема способност за живот, оно постоји само онда када људе држе у строгој покорности.
Наравно, бити прави муж, глава породице ни мало није лако. Није узалуд речено: "тешка ли си, круно Мономахова". Који хоће да буде велики међу вама нека вам служи. И који хоће да међу вама буде први нека вам буде слуга (Мт. 20, 26-27). Ове речи Господње могу се односити и на мужеве. Што је руководилац виши по статусу то он мање себи припада.
Али ћу рећи као утеху мушкарцима: бити прави муж је врло племенита и благодатна ствар. Као у песми Окуџаве: "Друже мушкарче, ипак је примамљива твоја дужност".
Бити муж је истинско мушко предназначење и љубав и поштовање који се по праву дају глави породице, јесу награда за његове напоре. У Библији је речено о жени: Воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога (Пост. 3,16). То јест, у женској природи је од Бога утемељена љубав, поштовање и тежња према мужу, глави. Отац је такав ауторитет за децу какав не може бити мајка, чак и ако су деца душевно ближа мајци. Познато је да ако отац верује у Бога, деца у 80 посто случајева такође одрастају као верници, а ако само мајка верује у Бога само 7 посто.
У томе што је муж глава жени, за жену нема ничег увредљивог, и ако се у почетку (нарочито у нашем веку свеопште еманципације) тако чини. А. И. Осипов, професор Московске духовне академије, наводи овакав пример. Муж је глава, а жена је срце. Шта је главније и важније? Може ли човек живети без срца или без главе? Ни без једног, ни без другог. Тим више што су у срцу (по мишљењу Светих Отаца) садржана човекова осећања. Не каже се узалуд: "Он је без срца". На тај начин, у породици свако има своју почасну улогу.
У психологији се прилично често разматрају типови бракова. Углавном има три:
1. Гради се по принципу младалачког пријатељства: заједничког провода у кругу пријатеља, заједничког хобија. Психолози сматрају овакву везу једном од најлабавијих.
2. Самостални мушкарац игра у њему доминантну улогу оца, брине се, штити и обезбеђује жену. Жена прихвата бригу и увек се може ослонити на снажно раме. У руској традицији се управо овакав брак сматрао класичним. Као тип овакав савез је најпостојанији.
3. У данашње време инфантилних мушкараца можете срести свугде. Жена у овом типу брачне везе игра, доминантну улогу. Али то не значи да је муж увек папучић и страдалник. Врло често овакав брак одговара обома супружницима.
Шта се може рећи на ово? Наравно, за нас руководство за живот јесте Свето Писмо које јасно дели породичну хијерархију: муж је глава жени. Али ми знамо да су људи и типови људи бескрајно разнолики и сваки човек и породица су индивидуални. Муж и жена могу да поседују потпуно различите темпераменте и карактере, и то није лоше, јер они морају да једно друго допуњавају. Не може се захтевати од човека оно за шта он по типу свог карактера није способан. Али сваки од супружника (на пример, претерано пословна жена) мора знати те своје особине и, ако су они верници, да поштује Богом успостављену хијерархију. Муж, опет, који поседује сањарски и мек карактер, не сме да постане инфантилан. Јер брак је одговорност; ако њој не тежимо, боље је и да не заснивамо породицу.
Чак је и човек, рекло би се, са најмање нелидерским карактером услед околности (не само у породици) принуђен да за некога или нешто одговара, да се брине. Сваки човек је за о то призван: да се стара о родитељима када они остаре, о деци, о колегама... И сваки муж мора да тежи да буде ослонац и носи бреме одговорности за своју породицу, чак и ако му се чини да он за то уопште није способан. Кад си се нечега прихватио не говори да не можеш. Ето ради чега нам Свето Писмо даје искуство каква мора бити хијерархија у породици.
Што се тиче жена - генерала у сукњи, како показује искуство, чак и такве жене не желе да виде поред себе мушкарца - безвољног млакоњу (узгред мушкарцима се често свиђа да немају никакве одговорности). Понекад је бурна активност коју развијају такве жене, њено непрестано трчкарање - само начин борбе против стреса: оне потајне траже у мушкарцу сигурно раме, али га не налазе и почињу да активно послују и гњаве мужа. А било би лакше ако би мушкарац стварао душевно разумевање, бригу, топлину и подршку.
Врло је добро ако супружници разумно и усклађено распоређују улоге и дужности у породици, слушајући своје срце и саветујући се са вољеним ближњима. Љубав, као што је познато, не тражи cвoje. И цео живот може проћи у споровима и препиркама ако будемо стално расправљали ко је у кући газда и коме шта боље полази за руком. Ако хоћеш да будеш глава, буди ослонац породице и жена ће то сама схватити без препирки и зановетања.
Свештеник Павле Гумеров