Празнословље је жеља да се говори, која прелази у навику. Уколико празнослов не каже све што је хтео, осећа да је болестан и разбијен, као алкохоличар без вина. Празнословље удаљава благодат Божију. Празнослов постаје бреме за околину, због тога треба да се учимо великој науци – ћутању. Празнословље је непријатељ своје душе и крадљивац туђег времена. Уз празнословље иде и многословље, али се ипак на известан начин разликује од њега.
Многословни човек може да говори о потребном и корисном, али притом употребљава такво обиље речи које уопште није потребно. Многословни не може да одвоји главно од секундарног, чини се да седи на сеоским колима који иду толико споро да не знаш кад ће на одредиште. Беседа с таквим човеком оставља осећај разбијености и замора, пажња слаби и постепено престајеш чак и да схваташ о чему ти прича. Многословље је истовремено гордост која воли да се покаже и одсуство културе размишљања. Овоме се додаје такође одсуство поштовања према сабеседнику, којег не питају да ли жели да слуша или пак не зна како да се извуче на обалу од ове бујице речи.
С ким човек нарочито треба да се труди да не буде многослован? Као прво, с човеком који је старији од тебе по годинама; као друго, с оним ко боље од тебе познаје материју о којој говориш и схвата на пола речи; као треће, с монахом, који по свом чину треба да се бави унутрашњом молитвом, при чему свака сувишна реч омета његово унутрашње делање; као четврто, с непријатељем који жели да те ухвати на речи како би те обрукао; као пето, с болесником којем си дошао у посету; као шесто с човеком који има мало времена и којем је распоређен сваки минут; као седмо, с оним ко те непрекидно прекида, гледа за време разговора на све стране и најчешће на сат, ко одговара неповезано (очигледан знак да си му досадио и да те човек не слуша), ко се у твом присуству љути на жену и децу или грубо тера мачку која се мазећи таре о његове ноге, ко слушајући те затвара очи (то значи да му се од твојих речи већ дрема, јер су приликом занимљивог разговора очи сабеседника широко отворене и усмерене према теби). И чак ако свега овога што је речено нема, ипак је боље не говорити много.
Не треба говорити о ономе што не знаш, у шта ниси сигуран, што је речено с духовном штетом по оне који те слушају. Треба говорити о ономе у чему си зналац, што је корисно за друге и притом треба говорити кратко. Боље је ако се код људи појави жеља да говориш још него жеља да што пре заћутиш. Чак и у добром треба поштовати меру. По речима Премудрог, ако си нашао мед једи колико ти је потребно да се не би прејео и избљувао га.
Када, пак, дискусија може да донесе корист? Када обе стране желе да поделе информације и да открију истину и кад човек јавно треба да брани своја уверења. На то се надовезују и спорења и дискусије па је ради тога веома значајно да ли они могу довести човека до вере. У том смислу постоје две врсте неверја: од незнања и од развраћености воље (при чему је овде најгора духовна гордост). Али, док се у првом случају човек може подстаћи да се озбиљније односи према питањима гледања на свет, у другом случају у човеку почиње да говори повређено самољубље, које га чини глувим (али не и немим).
Коме не треба веровати? Веровати не треба човеку који: много обећава, стално говори о својој части и о својим врлинама, хвали људе у очи и брука их иза леђа, у свакој прилици се куне у љубав и оданост, користи у свом говору превише шала и пословица.
Још је веома важно знати и кад треба прекинути дискусију. Кад човек не тежи ка томе да схвати онога с ким говори, већ да утврди своје сопствено мишљење. Кад је предмет разговора непознат сабеседнику и незанимљив. Кад један прекида другог. Кад човек понавља једно исто. Кад не говори, већ декламује као глумац на сцени (ово значи да нема доказа и уместо разума у њему делују емоције). Кад човек игнорише чињенице и уместо да одговара на питање скаче с једне теме на другу. Кад сматра да је у свему у праву и не признаје да греши. Кад човек наступа у улози свезналице. Кад не говори о принципима већ о личностима. Кад уместо доказа на ред долазе отровни подсмеси. Кад човек не одговара на тему. Кад човек говори превише не дајући сабеседнику да убаци ни реч (то је знак самозаљубљеног глупака који не поседује јасност размишљања, већ с насладом слуша свој глас као меломан арију Каруза; у том случају ако се разговор настави то више неће бити дијалог, већ два међусобно изолована монолога). Ако човек дозвољава себи некоректност у опхођењу, увредљив тон и изразе (јуродство без светости губи свој шарм и претвара се у свакодневну свињарију).
Уопште, треба имати на уму да се у срцу сумира човеков живот и у разговору пре свега звучи садржај срца и страст душе. Људи који се налазе на различитим духовним таласима престају да се разумеју: после овакве беседе не долази до зближавања, већ до још већег разилажења. У сваком случају треба се сећати признања преподобног Арсенија Великог: ''После разговора сам се често кајао, а после ћутања – никада.''
Архимандрит Рафаил Карелин