Родом са маленог каменитог острва Нисира, у близини Родоса. Његов отац због неких тешкоћа беше прешао у ислам, а и цела његова породица, па и Никита као мало дете, коме дадоше име Мехмед. После тога породица му се пресели на острво Родос и тамо живљаше. Мали Мехмед беше ревностан у вери муслиманској, ништа не знајући о својој ранијој вери хришћанској. Једнога дана, у игри са турском децом, он их све победи, чиме изазва гњев једне Туркиње. Она га због тога изгрди и назва нечистим. Ово ожалости малог Мехмеда и он се код куће пожали својој мајци. Тада му мајка исприча све по реду и откри му да је његово прво хришћанско име било Никита. Потстакнут Духом Светим Никита се тада свом душом обрати ка Христу, и мада му је било тек 14. година он тајно напусти своју породицу решен да мученички пострада за Христа.

Свети мученик отпутова најпре у Нови Манастир на острву Хијосу, где се пред игуманом и духовником исповеди. У знак повратка у веру хришћанску они га помазаше светим миром, а ускоро по његовој жељи и у монаха га постригоше. Његову жељу за мучеништвом, која му се још већма беше распалила у души, многи оци и подвижници на Хијосу саветима и поукама подржаше и с благословима на пут мучеништва испратише.

Када стиже у главно место Хијоса звано Хора њега срете Турчин порезник и затражи му да плати уобичајени порез на главу. Како Никита не имаше новаца, би задржан од стране Турака и поведен у тамницу. На путу ка тамници њега срете познаник му свештеник Данил и поздрави га с његовим турским именом Мухамед, чудећи се зашто Турци воде у затвор муслиманско дете. Никита тада протестоваше код свештеника зашто га зове тим турским именом и објасни му како је доспео у затвор. То чу Турчин који га спровођаше (име му беше Кримлис) и одмах га одведе пред турске аге и судије. Но мученик Христов Никита то и жељаше и зато пред њима изружи муслиманску веру као нечисту и смело исповеди своју веру у Христа као јединог истинитог Бога. Турци настојаху да га најпре обећањима задрже у исламској вери, а када то не успеше онда светог младића ставише на најстрашније муке. Они га мучише десет дана и ноћи, и не успевши поколебати га, најзад га предадоше турској руљи, која га као јагње незлобиво поведе на заклање. Изведоше га на крај града (звани "Като Егиалон"), испод метоха манастира Ивирона, и опет покушаше да га ласкањима и обећањима придобију. Но Христов мученик њима са смелошћу понављаше: "Хришћанин сам, Никита се зовем, и Никита ћу д'умрем!". Тада га џелат Кримлис посече мачем и тако прими мученички венац за Христа, 21. јуна 1732. године (на Хијосу).

Да би спречили хијоске хришћане мученикољупце да узму ишта од тела мученикова, Турци га најпре запрљаше нечистоћама па га онда бацише у море. Хришћани његовог места Нисира прославише његов мученички спомен и касније му подигоше диван храм њему посвећен. Службу му написа Атанасије Иверски, очевидац мучениковог страдања, а житије јерођакон Никифор са Хијоса.