Једног поподнева обрео сам се у том манастиру и као по обичају сео поред њега, старца, питао бих га: ,,Како сте оче Исихије", а он би ми одговарао: ,,Како се мора, старачки, све је теже и теже, него дедер, кажи ми како је тамо у граду, иду ли млади у Цркву?"

,,Иду, иду и све нас је више, све више младих иде у храмове на Литургију!" ,,Добро је, одлично, скупља Господ своје, као кокош пилиће, ближе се дани када ће много људи да се врати својој Цркви и ваљало би то за живота, а не да човек чека последњи час. Смрт је неминовна реалност за сваког од нас. Господ је победио смрт за нас и због нас, да бисмо ми сви задобили у Њему и кроз Њега бесмртност. Смрт је највећи непријатељ човека и природе. Реци ми да ли знаш, да ли си икада размишљао, зашто лешеви животиња и човека тако страшно смрде, да ли знаш због чега?"

,,Ваљда што се распадају и труле, због процеса труљења!" ,,Да, али, да ли знаш због чега је тако, зашто баш тако смрде?" ,,Због преступа првих људи", одговорих ја.

,,Наравно, тачно је, а сад ћу ти испричати нешто, а ти запамти и једнога дана и запиши ако хоћеш". Већ се лагано спуштао и мрак, а ја сам се под светлошћу неба сав претворио у ухо. Нека тиха и мирна мистичност је као велом прекрила ваздух.

,,Једне ноћи стојах ја тако на молитви коју обично и вршим пред починак, и реших да мало прилегнем и одморим се, кад собу наједном испуни невероватан смрад, смрад хиљаду лешева. Од тог смрада сам почео тешко и да дишем, а као да је и штипао и моје очи, уз то се и неки ужас осећао у соби од кога је душа трнула и ја се забезекнух и у том магновењу чух тих глас у себи који ми је рече и потврди оно што сам одмах и сам посумњао-то је сатана, само се моли и не плаши се.

Ужаснут од силине ужаса који се осећао у соби, наставих са молитвом: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, а испред мене се појави тамна силуета у облику човека који ми прилази, док је собу испуњавао неописив ужас и смрад. Осетих невероватну мржњу уперену према мени и невидљиву руку која поче да ме стиска за груди, као да хоће да ме убије, угуши, док лежах, али као да јој није било дато да то и уради.

То потраја неких пола сата и ја сам цели дан сутрадан био ужаснут од тог догађаја, а и благодаран Богу и истовремено упитан, зашто се то баш мени десило. Интересантно је, да сам пред сваки долазак тог непомјаника имао визију свемирске сонде која пропада у беспуће космичког црнила, ништавила, негде поред земље. Тај се догађај понављао четири дана, свако вече, све до задње вечери када сам, сетивши се Спаситељевих речи: Успротивите се ђаволу и побећи ће од вас, устао скупивши храброст и прекрстио пред њим, односно пред ,,тога" и ,,тај" је одступио и то се више није понављало. Да ли сад разумеш шта хоћу да ти кажем?!" (Сонда симболише покрет ка небићу, ка смрти; смрт је покрет ка небићу, а љубав покрет ка бићу, ка Христу).

,,Разумем оче", рекох. Старац настави: ,,Ми заправо, када се распадамо, кад се распада целокупна творевина, смрдимо на нечастивог, на непомјаника, на смрт. То је његов отров, његов жалац у нама и потврда библијске истине о Адаму и Еви, отров који је покренуо смртност и распадање, те да у посмртном часу, ми људи, смрдимо на смрт, на распадање, на сатану.

Господ је после Васкрсења постао Нови Адам, те они који живе у Христу живе једну другу реалност, реалност Царства Божијег, реалност Вечности и на самрти миришу на Христа, на цвеће, на мимоир, на благодат како нам сведоче и мошти Светитеља и сведочанства Светих Отаца. У Царству Божијем све мирише на Христа, на Бога, на Светост, благодат, миомир, на цвеће. Живимо Христом да бисмо мирисали на Христа, на Новог Адама, а не живимо по закону старог Адама, односно старог човека. Замиришимо на Христа, а не на нечастивог!!"

Дуго сам после овог разговора остао под устиском ове приче и волео сам и да је поделим са неким, али не знам због чега, чекао сам. Чекао сам прави тренутак. Ова прича ме је непоколебиво утврдила да је дарвинизам апсолутна будалаштина, иако сам већ и тада веровао да то јесте, али због неких таласа који покушавају да помире дарвинизам и теологију, реших да поделим ову причу са вама. Старчева прича је потврда библијског епа о Адаму и Еви, а ја немам разлога да сумњам у старчеве речи, будући да сам старца и упознао и видео својим очима. Старац обитава у љубави Христовој у еонима вечности. ,,Нека нас Господ утврди у љубави Његовој и сили и нека миришемо Христовим миомиром, миомиром Царства Небеског где царује љубав и срећа и правда, а Њему, Господу нека је слава са Његовим беспочетним Оцем и Пресветим и Животодавним Духом, сада и увек и у векове векова, Амин".

Иван Миладиновић, теолог – вероучитељ