Запазио сам појаву да неки, у ревности својој „прегријаној“, нaметну себи неки напорни, рецимо, духовни подвиг, па се нешто уозбиље, пресамите, „промудре“; све нешто мјере код других, а, ваљда, и код себе; пресабирају и около, мрко, гледају и строго просуђују. Вјероватно, временом, брухове од „подвига“ свог, јединственог, добијају. Нико им од нас раван није и нико им није довољно добар. Изметанишу овдје своје метаније, мале и велике, разбаце „мудрост“ своју на сва четири ћошка црквене сале и – ишчезну. Њихов народ им не ваља, а Црква српска још мање.
До јуче, дај Боже, да су Оченаш изговорити знали а данас је Црква ова, у којој се ми Богу молимо и спасењу некако бродимо, за почетнике; они траже „тврђу“ духовну храну. Разлете се на све стране и јаве нам, одушевљено, о врлинама других, којима ми ни до кољена дорасли нисмо.
Тако су се по многим црквама, канонским и неканонским, руским, грчким и којекаквим, расијали наши „ревнитељи“. Кад их, у ријетким приликама, којекуде сретнемо, гледају нас с висине и прозирно да нам ставе до знања да смо им странији од свих странаца. Да вам не говорим да већина од њих, истрошивши све постојеће духовне адуте, пробавши и промјенивши све и свашта, на крају, заглаве се у некаквој духовној апатији или, што је још горе, у којекаквим расколничким црквама свих могућих јурисдикција и сектама, ко ће знати каквог све настраног учења и профила.
„Благодаћу сте спасени“, опомиње нас апостол Павле да не бисмо, загледани, самољубно, у себе, превидјели Господа нашег Исуса Христа, који, „богат у милости, због велике љубави своје којом нас завоље“ (Еф. 2, 4), сиђе међу нас и принесе себе на жртву спасења нашега ради, да „сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни“. (Јн. 3, 15)
Да ли значи да ми сад своје руке скрстимо, у нирвану да се претворимо и да, дријемајући, спасење своје, на тањиру, што се каже, чекамо? Боже сачувај, далеко од тога! Не опомиње ли нас Господ, јеванђелском Причом о талантима, да смо дужни, од њега добијене, дарове да удвостручавамо и утростручавамо. Овим: „Благодаћу сте спасени“, свети апостол Павле нас опомиње да спасење своје само својим трудом и напором не тражимо него да се на Господа, кроз вјеру своју, ослонимо и у Господње руке животе своје да препустимо.“Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији.“ (Еф. 2, 8)
То, да смо благодаћу спасен, свети наш Владика Николај овако објашњава: „Неко дете – вели он – путоваше по ноћи и спотицаше се и падаше из рупе у рупу, из јаме у јаму, док најзад не паде у једну предубоку јаму, из које ни на који начин не могаше само изаћи. И кад се дете предаде својој судбини и мишљаше да му је ту крај, наједанпут неко стаде више јаме, пусти дуг конопац детету и викну му да се ухвати и држи чврсто за конопац. То беше неки царски син, који узе дете, опра га и одену га, и одведе га у свој двор, и постави га поред себе. Да ли се ово дете својом заслугом и својим делом спасе – пита нас Владика и сам одговара: Никад и никако. Његова је сва заслуга што се ухватило за дотурени му крај конопа, и што се држало за коноп.
Чиме је, дакле, дете спасено? Милошћу сина царевога.
У односу Бога према људима та милост се назива благодат“, учи нас свети Владика. Свети апостол Павле вели да смо ми творевина Божија, „саздани у Исусу Христу за дјела добра, која Бог унапријед припреми да у њима ходимо“. (Еф. 2, 10) Овим именом, изнад свих имена, (Еф. 1, 21) он одговара на наша могућа питања, како смо благодаћу спасени. Вјером у Исуса Христа. Али не вјером вербалном, на уснама, него вјером дјелатном и свједочећом. Видјесте, оно дијете из Владикине приче, морало се чврсто држати за добачени му коноп. Подразумијева се да је морало велики напор поднијети. Да је, у свом успињању из јаме, ма и у једном моменту, конопац испустило, у јаму би се суновратило да се никад, живо, из ње не искобеља.
И наша котва, чврста и поуздана, (Јевр. 6, 19) Господ наш, даде нам се да се њега чврсто држимо, и напор да поднесемо, да би нас Он из наших грјеховних јама ишчупао. „Нема другога имена под небом, данога људима, којим бисмо се могли спасти“. (Дап. 4, 12)
Чућете оне који ни до чега не држе, који су се за вјеру охладили и скаменили, како веле да је „један Бог“ а све вјере „исте“ и човјеку је свеједно гдје се молио и ком се богу обраћао. Не слушајте их, драги пријатељи; они су подлегли обмани ђавољој и равнодушношћу својом постали погодно тле за примање вјере Антихристове. „Инжeњери људских душа“, како на себе гледају творци „новог свјетског поретка“, хоће да ми повјерујемо како су све „вјере исте“ да би нам, на крају, понудили, милом или силом, њихову вјеру као једину различиту.
Сујеверје је безвјерје. Да ли би се игдје, у, некад, „безбожној“ Русији и, данас, у комунистичкој Кини, могло наћи толико обездушених и обезбожених као овдје, на Западу, гдје се, Боже мој, слобода вјере тако „стриктно“ примјењује? Оног момента кад је западни човјек прихватио да је „све исто“, остао је без ичега.
Примјетили сте, или ћете примјетити, да ови, вукови у овчијим кожама, (Мт. 17, 15) којекакви секташи, кад вам прилазе, да вас оробе и од вјере ваше отргну, кад им кажете да ви своју вјеру имате, они онда намјесте благо лице, па се упреподобе и веле, да су и они, тобоже, хришћани, да је „један Бог“ и наставе, до у бесконачност, да дрве своја верглања.
Не препоручујем, и подвлачим, не препоручујем разговор с онима који саговорника не виде, и не чују, нити се за другачије мишљење интересују а камо ли да га уваже и, не дај Боже, прихвате: али ако већ до бесплодне приче дође, и ако, између њихова даха, успијете да неко питање удјенете, питајте их о Господу нашем, Оваплоћеном, Распетом и Васкрслом. „Нека тог вашег страшног Јехове, оставите, за тренутак, ваше петке и суботе, и реците како ви о Христу Господу вјерујете и учите?“ Видјећете да Господ наш, „Камен крајеугаони, изабрани, драгоцјени“, (1. Петр. 2, 6) није предмет њихове приче и интересовања.
Знао је Господ наш да ће многи његове ране ровити и дубити и, хуљењем својим, на њих со стављати. Знао је Он да ће многи изван њега и његова пута путeве тражити; да ће своје лажи за истину подметати па је зато за себе говорио да је Он пут и истина и живот и да нико не може доћи Оцу до кроз њ. (Јн. 14, 6)
Господ наш гријехе наше сам изнесе на тијелу Своме на дрво и раном његовом ми се исцјелисмо. (1. Петр. 2, 24) Прихватимо Господа, котву нашег спасења, да би нас он уздигао и спасење нам даровао.
Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com