Код Светог Николаја Српског има једна дивна метафора. Он каже да је општење са Господом - океан радости, а да су сва животна искушења ништавне капи, које без трага ишчезавају у океану. И ја желим да не дозволимо никаквим искушењима да преотму од нас ову радост - општење са Богом. У том погледу, не би требало да нас одвлачи ни такво искушење које се често доживљава у свакодневном животу. О каквом искушењу говорим? О љутњи на ближње.
Преподобни Јован Лествичник пише да увредљивост руши духовни живот као што рђа нагриза гвожђе. Истина, он употребљава мало другачији израз: не увредљивост, него: злопамћење. Но, ово су врло блиски појмови. Човек који се подао увређености више не може да се чисто моли. Увреда га мучи као трн забоден у душу, и поништава његово мирно стање, неопходно за молитву.
О једном старцу, оцу Теодосију Каруљском, причали су да је у младости познавао сладост умно-срдачне молитве. Молитва се непрестано творила у његовом срцу, али се он, једном, изненада лишио ове благодати. Зашто се то догодило? Зато што је почео да се љути на једног друга са Богословије, који му је досађивао. Његово срце се испунило греховним осећањима, и молитва га је напустила. Нешто слично се може догодити и нама, и зато за нас и најмање увреде нису уопште ситница. Са сваком од њих је потребно борити се, као са грехом који нас удаљава од Бога.
Љутња је увек нешто супротно хришћанском понашању, она је увек грех. Познато је да неки старци чак нису дозвољавали ни исповест оним људима који су се подали увређености. Можда се ви сећате како се према увредљивости односио Преподобни Зосима (Верховски). У уставу Тројице-Одигитријевске пустиње, он је завештао да све сестре, увече, измоле једна од друге опроштај и разиђу се по келијама, са мирним духом према свакоме. А, сестрама које су се посвађале и нису хтеле да моле за опроштај, устав је заповедао да им се не да ни да једу, ни да пију, док се не помире. И ја бих хтела да код вас буде такво унутрашње устројство - никада се не вређати. То је један од најбољих, најплодоноснијих духовних подвига!
Нема ништа лепше од човека који се у свакој ситуацији смирује, трпи и моли се! У томе се огледа истински хришћанин, у томе се пројављује лепота и племенитост његове душе. Добро би било да ми стално настојимо, чак и у најнезнатнијим ситуацијама, да се вежбамо у борби са увредљивошћу. Код сваког човека бива свакодневно мноштво повода за то. Нпр. узели су од нас неку ствар без питања или нам рекли нешто непријатно, или нас је неко исмејао или, пак, заборавио на нашу молбу. Врло је важно да у свим овим ситуацијама чувамо душевни мир и не прихватамо никакве помисли увређености, злобе. Борба са увредљивошћу је посебно важна јер се ми тако боримо са својим егоизмом, са својим страстима. Иза увређености се обично крије нека страст.
Свакако, главни узрок увређености је увек грех. Када човек има греховне помисли, са којима се не бори, тада он дословно има рану на својој души. Грех, који делује у њему, лишава га благодати и чини га слабим и рањивим. Због њега, он неправилно доживљава ближње и догађаје, због свега се гневи и на све се љути. Посебно увредљиви бивају људи зато што у њима снажно делују САМОЉУБЉЕ и ГОРДОСТ. У наше време, овај душевни недуг се посебно распространио. Древну змију - гордост - носи у своме срцу сваки човек, и зато сада готово да нема људи који се не вређају.
Но, предност хришћана је у томе што се они свесно боре са тим грехом. Један од признака истинског хришћанина јесте управо жеља да се победи своја гордост. У пракси се ово изражава чешће од свега управо тиме што настојимо да се никада не вређамо. Ми не тражимо да се са нама говори увек учтиво и љубазно, да се на нас обраћа пажња, да нас разумеју и слушају наше мишљење. Ми желимо да стекнемо смирење, које нас сједињује са Богом, и зато смо спремни да добродушно трпимо свако срамоћење.
Још један разлог због којег се вређамо је недостатак љубави према ближњима. Када у нашој души има љубави, тада осећамо унутрашње стање других људи. Ми срцем осећамо да је човек поред нас растројен или уморан или оптерећен неким проблемом. И, ако нас је некако непријатељски погледао, нешто прогунђао, као одговор на наше питање, или чак рекао нешто непријатно - ми се не вређамо, већ саосећамо са његовим болом. Спремни смо да све претрпимо без љутње и увређености. Поред тога, свесни смо да се сваки човек понаша у складу са својим карактером и васпитањем.
Догађа се и да се човек често љути на своје ближње услед инфантилности, која није ништа друго до пројава самољубља и егоизма. Инфантилан човек, као дете, стално тражи пажњу према себи, љубав, љубазност. И, он се вређа када то изостаје. Узрок увредљивости може бити и повишена осетљивост. Ова особеност душе је наизглед безазлена, али, у стварности, она веома омета духовни живот. У сваком друштву, уз нас ће се наћи и људи који ће нас овако или онако “рањавати”. Ако смо ми сувише осетљиви, онда ћемо се, живећи са ближњима, свакодневно огорчавати и губити душевни мир. Од ове слабости, превелике осетљивости, потребно је тражити исцељење исто онако како тражимо исцељење од страсти.
Ми не можемо учинити ништа са нашим ближњима. Једино што можемо је да се сами променимо, свакако, уз помоћ Божију. Као што је говорио Старац Порфирије, хришћанин мора умети да живи са свим људима и да се прилагођава свим условима и карактерима. Хтела бих да скренем пажњу на следећу ствар. Ако се човек уопште не бори са увредљивошћу, онда га таква пасивност може довести до озбиљног душевног греха. Уопште, увређеност је болесно стање душе. И, у таквом стању не треба остајати дуго. Нпр. када имамо повишену температуру и боли нас грло, ми настојимо да се одмах излечимо јер, у супротном, болест може напредовати, постати хронична и оштетити неке органе. Управо тако ни увређеност не би требало да остављамо у својој души јер је она, у супротном, може озбиљно озледити. Ја се сећам многих таквих случајева, када је човек једном дозволио себи да се наљути на некога и онерасположи, а потом није могао да изађе из овог стања много дана. Њега је све рањавало, у свакој речи је чуо подсмех или прекор. Човек просто престаје да личи на себе! Он се вређао и растуживао због ствари на које раније није ни обраћао пажњу. Нпр. ако поред њега разговарају шапатом, да му не би сметали, он помишља: “Зашто се они дистанцирају од мене?” И, огорчен је читавог дана.
Ако знамо за такву склоност ка увредљивости, повишену осетљивост, онда је потребно да се много молимо и да уопште не општимо са помислима. И Сам Господ нам стално помаже да стекнемо уздржаност и, истовремено, еластичност душе. Он поред нас ставља најразличитије људе да бисмо могли да тренирамо сопствени карактер. Ако ми настојимо да, у свакој ситуацији, сачувамо мир, онда ће се, на крају, наша осетљивост очистити, освештати и претворити у предивно својство душе – осетљивост према ближњем, саосећање.
Ако је човек изнутра сабран, занет молитвом, испуњавањем заповести, тражењем Христа, онда се он не љути на ближње. Уопште, сваком човеку склоном увредљивости може се посаветовати да више помаже ближњима. Човек који се вређа узалуд троши своје време и не расте духовно. Он је сав погружен у међусобне односе са људима уместо да општи са Господом и испуњава заповести.
Упамтимо: можемо започети стварни духовни живот само када одбацимо увредљивост, тј. разматрање како се ко према нама односи...
Игуманија Домника, Александро-Невски Новотихвински манастир, Јекатеринбург
Извор: saborna-crkva.com