У земаљском животу Господа Исуса Христа било је веома мало радосних, светлих тренутака. Бог се оваплотио, дошао у овај свет најпре због тога да би се погрузио у нашу таму, поделио са нама муку и свакодневницу људског живота. Управо је зато Господ Исус Христос толико времена проводио с грешним људима, који су требали очишћење, просвећење, спасење. Управо је зато Господ за Себе изабрао крсни пут, пострадао за људе, био одбачен од њих, био пљуван и ударан, примио крсну смрт и сишао у ад, да би сво то пространство које је до Његовог доласка царовало зло, напунио својим божанством и светошћу.

У Јеванђељу је описано само неколико случајева када је Христово Божанство на видљив начин било показано људима. На пример, то се догодило у време Исусовог крштења, када је са неба одјекнуо глас Божији: „Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи“ (Мт. 3;17). Други такав тренутак, и управо га данас ми спомињемо, било је Преображење, када је Господ, узевши три своја најближа ученика, попео се са њима на високу гору, и тамо, када се молио, „просијало је Његово лице као сунце, а одећа Његова постала бела као светлост“. И поново је одјекнуо Очев глас: „Ово је син Мој љубљени,…Њега послушајте“.

Када се виђење наставило, један од ученика, Петар, је рекао: „Господе! Добро нам је овде бити; ако желиш, да направимо овде три сенице: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији“, јер су се Мојсије и Илија јавили Исусу и разговарали са Њим о Његовом крају, то јест, о крсној смрти (Мт. 17;1-9). Речи апостола Петра биле су природна реакција човека на присуство Божије, на Његово изненадно јављање, на неочекивано блиставо просвећење одозго. „Добро нам је овде бити“, то јест, добро је да се све ово продужи, да се овај тренутак славе, светлости никада не заврши. Али након Исусовог изласка на гору, догодио се силазак са ње, догодио се његов сусрет са бесним младићем и многим другим људима који су потребовали исцељење. Силазећи с горе, Господ се поново погрузио у нашу људску таму, да би је поделио са нама, а затим су наступили Гетсиманијски врт и Голгота.

Свако од нас пролази кроз разна стања. Понекад бивамо на Тавору, а понекад се налазимо на Голготи. Некада је присуство Божије тако осетно, јасно, да пожелимо да се ти тренуци никада не заврше, да се продуже вечно. Али понекад нас Бог дословно напушта, остављајући нас у тами са самима собом, са нашим проблемима и гресима. Али у таквим тренуцима нарочито је важно сећати се Његовог присуства и тога да нашу људску таму он просвећује изнутра божанском светлошћу.

Божанска светлост која се јавила ученицима на Тавору, није никаква материјална светлост која светли „као сунце“, него је то Нетварна Светлост, то је Сам Бог, само присуство Божије, енергија Божија – то је божанско дејство, посета одозго, у којој се људима јавља слава Божија. И та светлост није осијала само ученике на Тавору, Он се јављао многим људима, многим светитељима, између осталих и светитељу Григорију Палами и преподобном Симеону Новом Богослову. И међу нашим савременицима има људи који созерцавају божанску светлост. Блаженом сећању старац архимандрит Софроније се више пута удостојио да угледа божанску светлост, која за Њега није била само јављање славе Божије, преображујући га изнутра.

Али због чега нас Господ посећује својом божанском светлошћу? Не због тога да би, јарко блеснувши, хитро нестала и оставила нас у тами. Господ нас посећује да би, видевши Његову светлост, постали прожети њоме, и сав се наш живо изменио, да би се с нама догодило оно што је Сам Господ рекао: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који је на небесима.“ (Мт. 5;16). Божанска нас светлост посећује, да би преобразиле не само све око нас, већ и наш сопствени живот, да ви се ми изменили и светлост се Божија кроз нас почела распростирати на друге људе.

Управо зато Црква празнује Преображење Господње, да он може постати и наше преображење, да се и за нас могу открити двери созерцања божанске светлости, созерцања које су се до сада удостојили многи. Али да ова светлост не би била угушена нашом људском грешном тамом, ми смо дужни да живимо у сагласности са Јеванђељем, и нашим добрим делима, да би у нашем обличју људи познали Христа. Јер о Христу и хришћанству суде пре свега по нама, верујућима, члановима Цркве. Око нас живи доста људи који би можда већ давно пришли Цркви, да на животном путу нису сусрели хришћанина који није био достојан тог високог звања, који уместо да је исијавао светлост и сијање Божанства, истакао је смрад греховних страсти.

Сетимо се тога да ти тренуци просветљења, које ми доживљавамо (испробавамо) или сада, у храму, причешћујући се Светим Христовим Тајнама, или у време молитве, дају нам се, да би се мењали на боље, преображавали се. Стремимо томе да у моралном и духовном погледу увек будемо на за нас максималној доступној висини, никада се не спустивши испод те веома високе планине, коју видимо у Јеванђељу. Амин.

Митрополит влоколамски Иларион (Алфејев)