Људска природа не може да мирно поднесе зло у себи: она или подивља од њега или полуди. Зар пaкост није подивљалост душе? Јер напада, уједа, сатире као звер. А злоба, а злопамћење, а злорађење, а завист, а мржња, а срдња – нису ли то све саме дивље звери у нашој души, које најпре растржу нас, па онда људе око нас? Гнев, зар гнев није лудило душе? А јарост, а похота, а среброљубље, а властољубље, а славољубље, а сластољубље, - није ли то читав чопор лудила у души људској? А усред нас, подивљалих и полуделих од разних грехова и страсти, Он – Јагње Божје, увек кротак и смирен.

Ава Јустин Ћелијски