Постоји предивна прича о томе, како је један отштелник ускликнуо: ”Господе, тражио сам Те тридесет година. Где си Ти?” И Господ му је одговорио:”Тридесет година Ја стојим иза твојих леђа”. И ево сада, када желим да вам испричам о свом путу ка Богу сетио сам се те приче. С пуном увереношћу могу да кажем да сам већ одавно нејасно осећао постојање неке реалности, неухватљиве, али поред тога истинитије него било шта друго. Управо то загонетно присуство је принудило моју душу да се покрене и тражи излаз из лавиринта апсурда и безизлазности – неутешног места пребивања душе која је отпала од Бога. Стицањем неког животног искуства и после првих искустава са злим стварима, почео сам да осећам, да се човек, побеђен грехом, удаљава од истинске реалности, престаје да битише, постајући као сенка. То тужно искуство пребивања у небићу је за мене било веома поучно. Оно ме је принудило да пожелим прави живот и потражим његов извор. Можда моја осећања нису била таква каквим их сад представљам, јер није лако бити аутобиограф сопствене душе.
Од раног детињства сам веровао у знаке, магију, утицај звезда на човекову судбину, знатижељно читајуци разну мистичну литературу. Чиме све нисам пунио своју јадну главу! Сва та знања су ми учинила рђаву услугу, одвративши ме од правог пута, тако да сам веома залутао испунивши срце гордошћу свезнајућег човека. Очи су ми биле замагљене те нису могле да увиде ни најједноставније духовне истине. У то време сам се осећао као играчка у рукама стихијских, страсних, безличних сила, које испуњавају космос. Осетивши страх од њиховог утицаја, почео сам да се молим. Подижући очи ка небу, тражио сам заштиту од сунца, звезда, духова, чак и од богиње љубави. Тада ми је било седамнаест година. Био сам надмен, па чак и онда кад ме је срећа пратила, ја сам то приписивао својој власти над природним силама. У духовном животу био сам препуштен самом себи. У близини није било ниједног хришћанина. Чини се да сам се много раније упознао са јеретичким мишљењима, него са Светим Писмом. Строго дефинисана филозофија тих људи код мене је изазивала усхићење. Дивио сам се парадоксалности мишљења, неочекиваним обртима мисли, извртањем традиционалних идеја.
У осамнаестој години сам ставио крст на врат и одлучио да се првом погодном приликом крстим. Узрок за такву одлуку био је један догађај, који ме веома уплашио, о коме наравно нема смисла да причам. Важно је то да сам крштењу, ношењу крста, спомињању Божијег имена придавао магијско значење и покушавао тиме да се заштитим од свих мрачних, разорних сила, чије је присуство било веома очигледно. Током времена сам потпуно неприметно постао монотеиста, не тражећи више подршку у звездама и духовима. У вези с тим, желим детаљније да испричам о свом првом искуству богопознања.
Десило се то после гледања филма “Сто дана Содома” Пјера Пазолинија. Мој брат ми је много причао о том филму, говорећи да је он на њега и његове другове произвео чудан, запрепашћујући утисак. Заиста, у филму су приказане страшне ствари. Радња се одиграва у Италији крајем другог светског рата. Неколико фашиста су закључали у вили образоване људе, који су стали на страну зла. Даље су у филму као некој суровој хроници приказане заиста чудне ствари. Утисак да путујеш по аду је појачан тиме што је филм текстом подељен на неколико делова – “Круг љубави”, “Круг огња” и “Круг крви”. На крају филма сам изашао из сале кроз масу “удављених”, угњетаних људи. Чинило се да су људи растројени, разоружани. Ја сам у дубини душе био поражен тиме што ми је било неоубичајено лако и светло. Незнано одакле у мени се појавило знање да у свету постоји добро и зло. Са, за себе, новом увереношћу увидео сам да је зло слабо, уколико си јак и уколико је иза тебе Господ. И још сам схватио да сам свестан свог избора, да је он неизбежан и да је једино што ја поседујем – слободна воља коју предајем Господу. Тог тренутка сам дао свој лични завет Богу.
Даље је живот текао уобичајено. Нажалост, тада нисам могао да схватим да је најбољи начин познања истине – општење са Богом, па сам наставио да тражим истину у књигама. Истина, не смем да кажем, да ми оне нису дале ништа. С великим одушевљењем сам прочитао “Стуб и утврђење истине”, оца Павла Флоренског, “Мисли” Паскала, а такодје и “Житије протојереја Авакума”. Мој друг који је недавно постао хришћанин и који се задивљујуће променио после тога, ми је поклонио малу јефтину иконицу Мајке Божије и књигу протојереја Александра Шмемана “Водом и Духом”.
Уопштено речено, све је водило томе да приђем Цркви. Међутим, томе је претходило озбиљно искушење. Чини ми се да сам први пут у животу озбиљно покушао да испуним заповест Господњу. Одговор је био скоро неодложан. Једна жена, коју не познајем добро, сазнавши за моју давнашњу жељу да се крстим, предложила ми је да се обратим “добром” свештенику – оцу Павлу Вишњевском. Он ме упознао са човеком, који ми је испричао о могућности проласка кроз оглашење. После дугих колебања дошао сам на “отворен скуп”. Слушајући свештеника Георгија Кочеткова, браћу и сестре, осетио сам “да њихова уста говоре од вишка срца”. Почео сам да верујем и остао сам у Цркви како бих својим слабим скромним снагама служио Господу и славио Његово Име.
С.О.
Извор: Манастир Лепавина