Свађе и несугласице међу супружницима често се завршавају сценама и жалбама - с тим човеком је немогуће живети! Шта се крије иза таквих претензија? Несвесно очекивање “посветиће ми пажњу, усредсредиће се на мене”. Управо тим очекивањем се објашњава парадоксална чињеница да је веома тешко другоме изјавити љубав. То је веома снажна потреба - да мени буде добро у оквиру наших односа. Ту потребу имају сви људи који улазе у брак, али код свакога је она изражена у различитом степену.
Ко је психички јачи, стабилнији - тај има веће шансе да се посвети другој особи и истински се бави њоме. Зато, ако један од супружника схвати да су сви испади другог (његова раздражљивост, приговори и сцене) само захтеви, вапаји: обрати пажњу на мене, видиш како ми је лоше! - онда тај однос има перспективу. На жалост, то се ретко дешава. По правилу, парови не разумеју међусобне претензије и обоје очекују да ће се “он напокон уразумити”, “поћи ће ми у сусрет”. Али, обично то не дочекају.
У детињству недовољно вољена особа, која није пронашла саму себе, сама од себе неће постати испуњена љубављу. То се може десити само ако се њоме неко бави. Зато, иза таквих прича, када је муж незадовољан тиме како жена спрема кућу или је жена незадовољна тиме како муж зарађује новац, увек стоје дубљи и важнији разлози - очекивања једног од другог су несхваћена и незадовољена.
Ми не говоримо о ономе што је лако, већ о ономе што је исправно. Од двоје супружника обично један бива стабилнији од другог и, ако му је припала “тешка” друга половина, требало би да схвати да се ситуација сама од себе неће изменити, с проблематичним супругом није лако наћи заједнички језик. Чак и само стрпљење овде нема увек позитиван ефекат.
Одакле се појавио муж-тиранин? То је “болестан” човек, не психијатријски, већ психолошки. А, узрок је - дубока несигурност у себе и велико неповерење према људима. Он не може да замисли да се на добронамерној основи гради чврст однос јер то не потврђује његово животно искуство. Он је у детињству, као и свако дете, покушавао да гради односе са поверењем, али је то изгледа, од стране родитеља, наилазило на реакцију из које је он усвојио закључак: без примене силе се ништа у животу не може добити. Таквог проблематичног човека неће смирити пука трпељивост његове жене. Он неће осећати да га заиста уважавају ако је једино што покушавају - то да са њим успоставе добре односе на основу спремљеног ручка и испегланих кошуља - те функције може успешно да обавља и кућна помоћница. А, од своје жене он очекује да, с једне стране, јасно види све његове озбиљне мане и да се побрине за њих, а с друге стране, да га не прекорева због њих.
Још нешто: по правилу, после неколико година брака, они већ стекну децу. И за децу је од животног значаја да виде да се мајка управо тако односи према татиним проблемима, да се она због њих не љути на њега, да га не проклиње, да саосећа са њим, али не само виртуелно, не просто седећи и позитивно размишљајући о њему, већ да саосећа на делу. То је једина позиција која може да спасе децу проблематичног родитеља. У противном, они ће неизбежно бити окренути против једног родитеља. А, дете које осуђује родитеља осуђено је на то да буде несрећан човек.
Зато, максимум који мајка може да уради за своју децу, да би она израсла у здраве људе, јесте да се саосећајно односи према њиховом оцу и да то показује својим делима.
Има и женске агресије у породици, када жена стално приговара мужу. Како да се муж понаша у таквој ситуацији?
Када жена приговара мужу, то по правилу значи да не осећа да јој је он истински посвећен. Често она сама себи не може то тачно да формулише и тражи пажњу, хватајући се за неке спољашње разлоге. Она понекад може тако грубо да тражи од мужа да јој се посвети, да се његова душа, наравно, буни. Ипак, ако муж хоће нормалне односе у породици, излаз је само један: да се истински посвети својој жени. Могуће је, опет, да је она из свог најранијег детињства понела уверење да, ако нешто не захтева строго, онда на њу неће ни обраћати пажњу. И, њу треба научити да није у праву, “да ће обратити пажњу”.
Када мужу заповеда жена, то значи да он у свом животу нема чврст темељ; да би побољшао односе са женом, он се мора концентрисати на свој сопствени живот, мора схватити - бави ли се он оним чиме би требало? Колико је оно чиме се бави - његов посао, његова делатност - плански, а колико је случајно? То је веома важно за нормалне односе у породици.
Постоји један веома важан моменат: проблематичног човека не можеш поправити ако си од њега емоционално, материјално или организационо зависан. Не можеш лечити човека који те туче или понижава. Зависност од другог човека настаје због сопственог незадовољства собом, кад ваш живот није испуњен, немате самоуверености. Зато треба кренути од себе. Искрен и дубок рад на себи помоћи ће жени да престане да се осећа као жртва, и тек онда, поставши јача, искрено ће моћи показати свом супругу да је са њим, таквим кошмарним, она ипак спремна да комуницира топло и дружељубиво. Многе жене живе са “тешким” мужевима, и они не бришу ноге о њих - али то су, по правилу, жене које имају квалитетне односе са ближњима и пријатељима, које се баве послом који их испуњава.
Најбољи лек за проблематичног супруга је искрено саосећање. Не треба се бојати да ће се муж на то навићи и “размазити”, ако се све време будете тако понашали. Та бојазан се, на срећу, не потврђује кроз живот, већ се такав однос показује као веома лековит. Такође, веома је важно не дозволити мужу да се понаша агресивно према другим људима, својим рођацима, потчињенима - бринући се о њему. Може му се рећи: “Саша, ти се тако представљаш другима - стећи ће погрешну слику о теби да си недобронамеран, а ти, у ствари, ниси такав!”
Шта се још може посаветовати женама...? Позабавити се сопственим односима са родитељима јер, када се покаже да је човек несигуран у себе - иза тога скоро увек стоје лоши односи са сопственим родитељима. Добронамерност је залог породичног здравља. Да би се регулисали проблематични односи, и то не само породични - човек најпре треба да увиди: колико је сам добронамеран? Да би се то проверило, не може се ослањати на сопствена осећања, која су, већином, субјективна. Потребно је себе поставити у положај човека коме се лако обратити, било којом молбом, и трудити се постати такав човек. Без тога ћеш се засигурно осећати несигурно, и у породичном животу и у свему осталом.
Добронамерност је топломер, показатељ наше психолошке сачуваности. Што је човек агресивнији, то је мање психолошки сачуван...
Александар Колмановски, психолог
Извор: saborna-crkva.com