Случајеви када оболели бивају излечени од тешких болести као што је карцином импресионирају начином на који ти људи успевају да се одупру болу и очајању, и начином на који Бог делује у њиховом животима и животима њихових најближих. Случај Данијеле Попе из Букурешта је посебан, јер је поред туберкулозе имала и карцином. И поред тога, Бог ју је благословио да постане мајка по трећи пут. Данијела и Ричард Попа разумели су значење ових страдања, прихватили су их отвореног срца, и својом вером и молитвом успели су да их победе.
Данијела: - Сазнала сам за своју болест у мају 2005, када је мој супруг Ричард отпутовао на Свету Гору. Појавила ми се висока температура, која је из дана у дан бивала све већа. Када се Ричард вратио са Свете Горе, урађена ми је биопсија, а резултат је указао на Нехочкинов лимфом (малигно обољење лимфног система, где се лимфне ћелије абнормално деле и шире у организму.)
- Како се болест манифестовала?
Данијела: - Болест се манифестовала температуром; осећала сам умор, малаксалост, а моје жлезде на врату су се увећале. Болест је била узнапредовала, била је у 2. фази и ја сам одлучила да кренем на терапије. Међутим, третман није имао ефекта, а болест се брзо развијала. У септембру болест је била у 4. фази. Температура је бивала све већа, моје ганглије такође, а ја сам осећала свраб по читавом телу.
- У том тренутку, колике су биле Ваше шансе за оздрављењем?
Данијела: - Знала сам да је то најагресивнији подтип болести, али нисам никада помишљала да нећу оздравити. Оптимиста сам по природи, мислила сам да ће на крају све бити у реду. Чак сам покушавала да мислим о смрти, али нисам могла. Током тог периода, следећи стих из Јеванђеља давао ми је самопоуздање: ”У свету ћете имати жалости, али не бојте се, Ја сам победио свет” (Јован 16:33).
Монахиња која нам је веома драга поклонила нам је књигу “Живот праведног оца Пајсија Светогорца”, која ми је много помогла у мојој борби са болешћу. Схватила сам тада да је Богу све могуће. Ако имате Бога покрај себе, чак се и инхерентна природа ствари може променити. Нисам знала да ли ће Бог чути моју молитву, али нисам губила наду. У време моје болести многи су се молили за мене, на стотине верника и десетине свештеника по манастирима широм Румуније, као и на Светој Гори. У манастиру Путина, отац Теофан, мој брат, свима је говорио: ”Она је моја сестра; има карцином, молим вас да се молите за њу.” Много сам времена проводила у манастиру Путини. У септембру, одсела сам у келији која је била поред саме цркве, јер нисам више могла да ходам. Увече, нисам могла да заспим од болова и обилног знојења; мењала бих своју одећу много пута током ноћи, а моја температура се није спуштала испод 38 степени. Моје ганглије су постале огромне – толики да је мој врат удвостручио обим! У том тренутку, са благословом мог духовног оца, почела сам са хемотерапијом. Након моје друге хемотерапије, коса је почела да ми опада. Тада сам имала слом;мислила сам да нећу издржати све те третмане. Мој супруг је био ту, покрај мене, све време и говорио ми је: “Не брини; победићемо и ово заједно!” Моја деца и моја породица су ме подржавали. Понекад сам се питала зашто неки људи оболе а неки не...
- Да ли сте роптали зато што Вас је снашла та болест?
Данијела: - Не, то је било опште запажање, чињеница да неки људи оболе, а неки не. Нисам могла да осуђујем Божју одлуку. Било ми је јасно да Бог има неке планове са мном.
- Како сте издржали све те третмане?
Данијела: - Пред крај ми је било веома тешко. Осећала сам као да долази до застоја у раду срца и плућа и плашила сам се да нећу издржати свих дванаест цитостатичних третмана. Сви смо били веома тешки пацијенти, ја нисам прихватала ни једне друге лекове који су ми доктори препоручили поред хемотерапије. Знала сам да ми ти лекови неће користити.
Разлог је био следећи: десет година лечила сам се у једној приватној клиници у Букурешту од анемије. Свакога пролећа давали су ми гвожђе и ја бих се следећег пролећа опет влаћала са истим проблемом. Као резултат, узимање гвожђа изазвало је поремећај имуног система.
Тада су ми у болници поред хемотерапије преписали и гвожђе и друге лекове, али сам одбила да их узимам. Али узела сам неке природне медикаменте које ми је препоручио др. Павел Чирила и његова супруга, упокјена др. Марија Чирила. Дванаест цитостатичких третмана требало је да буду први корак ка излечењу. Онда би уследила радиотерапија. Да бих то обавила, отишла сам на једну клинику у Немачку. Докторка која је прихватила мој случај, упркос мишљењу да је моја болест знатно узнапредовала, предложила ми је још четири хемотерапије пре почетка радиотерапије.
- Дакле, морали сте да наставите са цитостатицима...
Ричард: - Да, вратили смо се назад кући. Данијела је почела са новом терапијом, али стала је усред третмана - њено тело више није могло да издржи. Нови тестови су уследили како би утврдили разлог. Анализе су показале да Данијела болује и од туберкулозе.
Данијела: - Прекинула сам са хемотерапијом и почела са лечењем туберкулозе - што је било веома напорно, јер је мој имунитет знатно ослабио. Шест недеља узимала сам девет антибиотика свакога дана. Мислила сам да ћу тако излечити туберкулозу и онда моћи да наставим са радиотерапијом. Након тога, пре одласка у Немачку због радиотерапије, још увек је требало одрадити неке тестове - томографију која би показала стање на мојим плућима и ганглијама - те сам отишла и то да урадим.
Током томографије схатила сам да нешто није у реду: машина је стала, онда је уследила пауза, а онда поново – била сам практично зрачена два пута. Тада сам сазнала да сам у благословеном стању. Током мог првог снимања, докторка је приметила бебу и стала је да пита мог супруга шта да ради, да ли да настави. Рекао јој је да настави, јер морамо да идемо у Немачку ради рендгенског снимања, са томографским резултатима.
Обично сам са собом стално носила Богородичин појас из манастира Ватопеда (овај појас је дотакао Богородичин појас, који се чува у манастиру Ватопеду и које оци манастира дају као благослов поклоницима). Заборавила сам да га понесем са собом тога дана. Уплашила сам се што немам појас код себе, и зато сам имала потребу да се више молим. Дакле, све време током томографије молила сам се непрестано и предано, Мајци Божијој, Господу и свима Светима, да ме заштите.
Божијом бригом имала сам преглед код др. Павела Чириле, одмах после томографије. Он је рекао: “Били смо сведоци чуда раније,” и испричао нам је о неколико жена које су биле у благословеном стању, а којима доктори нису давали никакаве шансе да победе болест. Онда сам разговарала са др. Маријом Чириле, која ме је питала: ”Да ли мислиш да ти је Бог дао бебу да би те пустио да нестанеш?”
- Да ли је било других људи који су Вас подржали у овоме?
Ричард: - Да, мој отац исповедник, Јован Попеску из Букурешта. Прва ствар коју смо урадили када смо сазнали за вести била је да га позовемо; и након дугог разговора он нам је рекао: ”Ви немате веће право на живот од тог детета.” Он је на нас гледао као на своју сопствену децу, али вера је била јача. Након што је рекао те речи, осетио сам као да је велики терет пао са мојих плећа и да га је Бог преузео. Онда смо отишли до чудотворне иконе Пресвете Мајке Божије, која се налазила у Букурешту и помолили смо се: “Пресвета Мајко Божија, молимо Ти се, побрини се за ово дете. Предајемо Ти га, Твоје је. Нека буде воља Твоја.”
Данијела: - Одатле смо отишли код оца Арсенија Папачока да нам пружи речи утехе и оснажи нас. Иако је био веома болестан, примио нас је и ми смо дуго разговарали са његовом светошћу. Био је пун љубави. За време разговора држао нас је за руке и понављао. ”Ја ћу помоћи (својом молитвом), али требало би и ви мени да помогнете (у томе)!” Убеђени смо да је отац Арсеније имао велику молитву пред Богом. Такође смо осетили молитвену помоћ која је стизала из манастира Путине, са игуманом и великим бројем манастирске братије. Њихове молитве и речи охрабрења такође су разјаснили наш пут и наш крст учинили лакшим.
- Шта су доктори говорили?
Ричард: - Већина њих сматрала је да смо полудели. Докторима је било незамисливо да смо одлучили да задржимо бебу, када је Данијела имала туберкулозу, карцином, и поврх свега тога дете је било зачето одмах након њене 13. терапије цитостатицима, бивајући тако изложено третману шест недеља и (дуплој) томографији!
Данијела: - Прекинула сам сва алопатична лечења и пратила сам само препоруке лекара из медицинског центра ”Натуралиа”. Нисам више размишљала о мојој болести и само сам се усредсредила на трудноћу. Тражила сам гинеколога за порођај. Нашла сам искусну докторку са веома јаком вером, али она никада није имала сличан случај. Иако никада не би извршила абортус, у мом случају је инсистирала да прекинем трудноћу. Излазила бих из њеног кабинета у сузама сваки пут. Изнова и изнова би ми говорила да не могу имати све: оздрављење, и живо дете које ће бити без икаквих малформација...
Трудноћа је напредовала добро, али докторка која ми је помагала била је у страху да самога краја! Порођај је протекао добро и Антоније, најмлађи у породици, дошао је на свет! Сматрамо да је ово чудо плод молитве многе наше браће – монаха, свештеника, мирјана. Ми немамо никакву заслугу у томе.
Нема сумње да је Богомајка посредовала за нас пред Богом. Такође смо се молили многим светитељима, као што су св. Генадије из Путине, св. Стефан Велики, св. Данило отшелник, св. Јован Хозевитски, св. Никола Чудотворац, св. Јован Претеча и Крститељ, св. Антоније Велики, св. Калиник, св. Георгије, св. Нектарије Егински. Поред тога, ишли смо на многа јелеоосвећења, у цркву и код куће. Ово је живи доказ да су свете тајне Цркве делотворне.
- Какво је било Антонијево здравствено стање након рођења?
Данијела: - Након рођења Антоније је имао многа испитивања и сви резултати су били добри: дете је било савршено здраво! Имали смо проблема са његовим вакцинама, јер смо инсистирали да га не вакцинишу против хепатитиса. Одмах након једног дана по рођењу, доктори су хтели да му дају ову вакцину, али ми смо били чврсти у нашој одлуци да га не вакцинишемо, тако да су доктори то прихватили.
- Зашто нисте хтели да га вакцинишете?
Данијела: - Верујемо да вакцине не помажу. Мислили смо да вакцинација детета дан након рођења против хепатитиса може да буде веома озбиљна. Наша два старија сина су средњешколци и ми знамо да су били вакцинисани против хепатитиса само у трећем разреду основне школе. Видели смо како то функционише: дате вакцину и она има ефекта 4-5 година. Онда шта радите – вакцинишете дете поново? Дакле, ми нисмо хтели ову вакцину против хепатитиса, али смо прихватили оне које су биле обавезне.
- Какви су били ваши резултати након порођаја?
Данијела: - Одмах након порођаја, морала сам да урадим тест за туберкулозу, јер нису хтели да ме пусте да дојим дете. Урадила сам снимање. Моја плућа су била сто одсто чиста! Моја плућа су била исцељена, а моји ганглије су се повукле.
Докторка је подигла моја оба рендгенска снимка – један који је начињен пре, а један након порођаја. Није могла да верује да припадају истој особи, која је била толико болесна, а није имала никакав алопатични третман у последњих неколико месеци!
Чак се и моја анемија побољшала. Одједном, мој ниво гвожђа је био фантастичан, иако сам имала крварење на порођају, које је било поприлично велико, али гвожђе је изненада било одлично. Не знам да ли сам икада имала хемоглобин изнад 12 у мом животу, као тада, после порођаја.
- Зашто је Бог дозволио да прођете кроз ова страдања?
Данијела: - Верујем да смо кроз ово прошли по Божјој икономији, како би се пројавила Божија сила. Бог је желео да се ми променимо. Ми смо више били они ”недељни хришћани” - ишли смо у цркву само недељом, исповедали смо се и причешћивали само за време постова, и нисмо имали никакав православни ред у нашем животу, нити пламен љубави у нашим срцима. Кроз чудо које смо доживели, Божија сила се још једном пројавила. Такође знам да су сви светитељи пропатили да би достигли савршенство. Хришћански живот је пут патње, пут Крста. Али то нисмо ми који носимо Крст, већ је Бог тај који га носи. Захвални смо Му на овим страдањима. Сада када је све прошло, схватамо колико нас воли, када нам је дао овакав изазов.
- Како вас је ово животно искуство променило духовно?
Ричард: - Ја мислим да нас није толико много променило колико је требало. Верујем да је наша вера ојачала, и ми покушавамо, на нашем нивоу и по нашим снагама, да себе предамо у Божије руке. Човек јасно може видети да је Његова воља у свему и да све што се догоди јесте за наше спасење. Ми треба да имамо то “зрно воље” о којем говоре свети Оци и ако кренемо само једним малим стидљивим кораком према Богу, Он ће ка нама кренути са хиљаду корака. И ми смо заиста живели тако.
- Да ли се сада чешће причешћујете?
Ричард: - Идемо на исповест чешће, кад год за то осетимо потребу, супротно оном што смо чинили раније. Многи оци су нам рекли да не би требало да прође више од 40 дана а да не приступимо Светом Причешћу.
- Шта Вама значи духовни отац?
Ричард: - Отац исповедник је пут ка спасењу. Без духовног оца и послушања њему човек не може да се спасе. Послушност почиње у оквирима једне породице, и наставља се послушношћу оцу исповеднику. Ако слушате оца, чак и када он греши, Божија помоћ ће сигурно доћи, јер сте послушали. У нашем случају, не да је наш духовник био погрешан, већ је његов савет био почетак чуда!
Данијела: - Да, наш исповедник и његова породица су нас много подржавали, посебно својом љубављу. Знали смо да имају велику љубав за нас, безусловну љубав и много молитве.
- Имате троје деце. Како покушавате да их заштитите од зла које се пројављује у овом времену: порнографије, разврата, насиља?
Ричард: - Тешко је заштитити децу да не виде такве ствари. Ако су старији, они иду у школу и сусрећу се са вршњацима који имају разнолике навике, такозване “модерне погледе”. Ако су на улици, они виде билборде сумњивог квалитета где год да крену – у суштини, не постоји начин да их заштитите од тога. То је разлог због којег би деца трабало да буду у сталном контакту са Црквом; друго, требало би уградити у њихову свест хришћанско учење, по мало свакога дана - јер кад савест коју је Бог дао свакоме ради сама, она ће помоћи да се одлучно супротставе злу.
Данијела: - Ми се трудимо да у деци формирамо навике - добили смо благослов за то – да им читамо житија светих Отаца, то ће привући њихову пажњу. Тако је било са наша два старија сина, који желе да им се ствари објашњавају. Такође смо заједно гледали религијске филмове, а онда међусобно дискутовали о њима.
Ричард: - Научили смо да не очекујемо нагле промене у нашим животима. Сећам се да сам једном питао мога оца исповедника за савет: “Оче, ја изнова падам у исти грех. Носим тај грех, који је у основи страст, и коју не могу да контролишем.” И он ми је одговорио: “И можда ћете га још дуго носити. Бог може да допусти да имате то искушење кроз цео Ваш живот и да не можете да га се отарасите, како бисте се смирили.”
На исти начин требало би да размишљамо када гледамо нашу децу. Ми не треба да очекујемо од њих изненадну промену, од дана до дана од месеца до месеца, од године до године. Промена може доћи чак и касније, када ми више нисмо поред њих. Старац Клеопа је знао да каже: ”Деца никада неће заборавити оно што су научила у родитељском дому. А кад се ствари закомпликују, они ће се сетити наученог и ствари ће се исправити.” Ове ствари треба чинити често и без очекивања неког одређеног резултата. Наш календар је пун светитеља који су чинили грешке и који су се касније покајали. Битно је спасење. Ми треба да засадимо веру у њиховим душама, као што то чинимо са семеном. Још један савет дао нам је наш духовник исповедник и много ми се допао. ”Семе не треба дубоко посејати, само треба нежно разбацати по земљи - а Господ зна када ће оно дати плода.”
Данијела: - ...Али изнад свега, морамо много да се молимо, и за нас и за нашу децу. Господе Боже наш, лекару наших душа и тела, молитвама Пресвете Богородице и свих Светих, подари нам милост и спасење. Амин.
Интервју водио Ралица Танасеу, Превела с енглеског Бојана Србљак 5. 7. 2012. Манастир Лепавина, чланак први пут објављен у часопису ”Православна породица” , бр. 30
Извор: хттп://валахиа.wордпресс.цом/2012/06...-дефеат-цанцер