У Светом писму Старога завета, налази се једна књига, убројана у поучне старозаветне књиге. Та књига има чудан назив – на јеврејском језику: „Шир хаширим“, или, у преводу: Песма над песмама. Још је ранохришћанским оцима који су тумачили Свето писмо било веома важно да на прави начин протумаче ову књигу, јер је свакоме ко је прочита одмах јасно да је реч о једној љубавној песми. Неки од отаца, учитеља Цркве, који су водили строги аскетски живот, чак су хтели да је уклоне из канона књига Светога писма, сматрајући да таквој књизи није место у Светоме писму.

Научници који су у новије време почели да се баве литерарно – критичким проучавањем текста Светога писма, открили су нам да је Песма над Песмама заправо једна јеврејска свадбена песма, да су такве песме постојале и код других народа на Истоку. Те песме су се заиста певале у току свадбених весеља, и ту се у форми дијалога између младожење и невесте описује њихова љубав и будућа срећа. Поставља се питање: откуда таква свадбена песма у канону књига светога писма и како је исправно протумачити?

Одговор на то питање даје нам се у самом Светом писму, како Старога, тако и Новога завета. У Староме завету, нарочито у пророчким књигама однос између Бога и изабраног народа – Израиља, описан је као брачни савез, тако да када би Израиљци отпадали од Бога и почели да се клањају идолима околних народа, Господ их је преко пророка изобличавао речима да чине прељубу и неверство према Завету. У Новоме завету такође Господ Исус Христос користи слична поређења, јер се однос између човека и Бога, тако и између Бога и Цркве Христове и њених чланова као новог Израиља, Богом изабраног народа, најбоље може поредити са браком и брачним савезом.

У апостолским посланицама и у Откривењу Јовановом Христос је назван - Жеником а Црква невестом Његовом. Тако и у овој причи. Будуће Царство Божије о коме је Господ непрестано говорио представљено је у овој причи као велика свадбена Гозба. Цар у овој причи представља Бога Оца чија је воља да свет који је једном створио из ништавила не буде препуштен смрти и трулежи, већ да буде спасен. Царев Син представља Сина Божијег, Господа Исуса Христа.

Посланици који сазивају госте представљају како апостоле тако и небројено мноштво њихових наследника, како оних који су у свештеном чину проповедали Христа, тако и оних верних душа, мушкараца, жена и деце, који су иако лаици – верници, својом речју и својим животом проповедали Истину Христову. Али исто оно што се дешавало са пророцима у Староме завету, исто оно што се десило и са Самим Сином Божијим дешавало се, дешава се и дешаваће се и са посланицима Божијим у Новоме Завету.

Уместо да радосно приме оне који су послани у Име Божије, људи и народи их избегавају и одбацују. Један оде у поље своје, а други у трговину своју. А трећи, разгневљени самом појавом њиховом их ухватише, наружише, истукоше и побише. Но, треба да знамо да Господње речи о Царству Божијем имају двоједан смисао. Царство Божије није само нешто што чекамо, Царство Божије је већ присутно овде и сада. Јер Царство Божије је Господ донео самим собом у овај свет, у Њему је сједињен Бог са човеком, небо са земљом Нестворени са створеним.

Васкрсењем његовим је Царство Божије засијало у овоме свету објављујући једино ново под Сунцем: да је сама смрт умрла и да је човеку постало могуће да буде у вечној заједници са Богом и са другим људима. А Господ је основао Цркву Своју, тако да позив на свадбену гозбу царевог сина, позив у Царство Божије, јесте позив у Цркву његову, позив на Крштење, на исповест, на Причешће, на пост, на молитву, на борбу против пакла у мислима, речима и делима, позив на све свете Тајне и свете врлине.

Али , као што је Господ и прорекао, тако се и дешава. Људи више заволеше таму од светлости, више заволеше своје ситне идоле од Једнога истинитог Бога и зато их нема на свадбеној гозби, зато туку, убијају, клевећу, руже и вређају посланике Његове. И шта ће се десити? Као што је Господ за сада одбацио Јевреје и пригрлио као своје народе са свих страна света, у истој смо опасности и ми данас. Да после толиких векова и после толиког мноштва светитеља, које ево и данас славимо, и ми будемо одбачени, ако се не покајемо и не вратимо Богу и себи. Позив на царску гозбу остаје, а ми, чим смо данас на Литургији, значи да смо већ прихватили. Па позовимо онда и ми остале, будимо посланици, не само својим речима, већ пре свега својим животом, да би као добре и верне слуге били признати као Христови и у будућем Царству Његовом. Амин.

Протојереј Саша Степановић
Извор: pobedonosac.com