Калуђери који скупљају новац на улици или продају сувенире не припадају СПЦ. У Цркви наглашавају да истински монаси немају разлога за просјачење.
“Куповином бројанице помажете манастиру Нови Стјеник” - натпис је на картону који заједно са неколико црквених реликвија држи група монахиња у београдској Кнез Михаиловој улици. Призор калуђера који просе или продају верске ситнице на тротоарима није више реткост у Београду нити у другим градовима Србије. Међу просјацима у мантији има одбеглих калуђера, припадника непризнатих монашких редова, али и превараната.
Пионир монашког просјачења у главном граду је калуђер који је у мантији месецима стајао са испруженом руком на Теразијама. Поруком на картону тражио је милостињу због сиромаштва и болести. Овај и друге случајеве просјачења или продаје бројаница, картонских икона и других реликвија на улици, у седишту Српске православне цркве осуђују и наглашавају да није реч о истинским монасима.
- Монах нема разлога да проси - објашњавају у Патријаршији. - Сваки истински калуђер има манастир у коме живи, обавља своја послушања и задовољава своје потребе. Уколико жели да промени место боравка, потребан му је канонски отпуст надлежног епископа, али и дозвола за пријем у други манастир. Монаси, уз то, везани су и монашким заветом који не дозвољава поседовање личне имовине.
У СПЦ упозоравају вернике на овакве појаве и наглашавају да се монашки изглед неретко злоупотребљава.
Међу онима који под велом мантије и крста моле за динар или на улици продају верске сувенире, како објашњавају у Патријаршији, углавном су припадници братстава која су се одметнула од Српске цркве. Поједини међу њима, остали без манастира, храма и епархије, принуђени су да егзистенцију обезбеђују лутањем и просјачењем.
Монахиње које продајом бројаница помажу Нови Стјеник, манастир у Кучајским планинама код Бора, тако, припадају монашком реду који себе назива Истинском православном црквом у Србији. Ова заједница под окриљем је зилотског покрета чије је седиште у манастиру Есфигмен на Светој Гори, и позната је по критичким ставовима учења готово свих православних цркава.
Манастир Нови Стјеник основало је сестринство манастира Стјеник које је 2003. напустило Жичку епархију СПЦ, и после више месеци сељакања основало заједницу у источној Србији. По сличном сценарију, у знак подршке монаху Артемију Епархију рашко-призренску 2010. напустило је комплетно братство манастира Црна Река. Свој манастир, који СПЦ не признаје, основали су у селу Лозница надомак Чачка.