Беше један монах, пустињак и велики подвижник из Александрије, по имену Иларион. Годинама се молио Богу да му покаже којим лукавством ђаволи задобијају највећи број душа за царство пакла. Након три године непрестане молитве, Бог га је удостојио одговора. Једне ноћи, када је месечина била као дан, а он беше на молитви, јави му се анђео Господњи и заповеди му да пре поноћи изађе на оближњу ливаду, осени се знаком крста, стане испод дрвета и чека, али да се нипошто не плаши оног што буде видео, већ да се стално осењује крсним знамењем. Старац Иларион, чувши да га глас упућује на знак крста, познаде да је то од Бога и оде на пропланак, молећи се.
Одједном виде на пропланку трон, на који седе сатана. Рамена му беху као наковањ, кожа као мастило, длака као медвеђа, снажних канџи и са круном од змија. Пљесну длановима, а ваздух се испуни милионима демонских пукова. Било их је одасвуд, по небу, изнад шуме, по ливадама и брдима. Наоружан знаком крста, старац Иларион је будно посматрао.
Кад се непомјаници скупише да их је било као песка морског, сатана затражи од њих да га известе о томе како лове људске душе и свргавају их у пакао, нагласивши им да не пита за старе и познате, већ нове, мајсторске начине погубљења људских душа. Јави се један од њих и исприча свој метод: “Ја човеку кажем: иди ти у цркву, пости, моли се и чини милостињу, али иди и на славља, у кафану, на игранке и проводе, веруј и у зодијак и гатаре. Убацујем им такве мисли, те падају у моју мрежу као снопље”. Сатана се насмеја и рече: “Тиме већ хиљадама годинама обмањујемо људе, али човек у Библији може наћи заповест да не сме служити два Господара - и тако ће наћи спас”.
Тада се јави други и каже: “Ја човеку кажем: нема Бога, нема ни ђавола, нема раја ни пакла, све је то плод људске уобразиље, прави живот је овде на земљи. Брини ти о томе да имаш новац, кућу, углед у друштву, материјална добра и земаљска задовољства, а о осталом не брини јер и не постоји. У ову замку падају многи”. Сатана се опет насмеја, али му ни то не би довољно, знајући да човек временом открива бесмисао обичног земаљског живота, док доласком на макар једну Литургију или већ кроз једно Причешће може да спозна постојање Бога и праву Истину.
Уто се јави трећи демон, стар и кљаст, али веома искусан у ловљењу људских душа, па рече: “Као што у зиму падају пахуље снега, тако ја својим методом бацам у пакао људске душе свакога дана. Ја човеку кажем: има и Бога, и ђавола, и анђела, и спасења, и пакла, али - имаш још времена да се бориш за своје спасење... Немој данас устајати на Литургију, уморан си, напорно си радио читаве недеље, имаш много проблема, треба ти одмор, одложи зато одлазак на Литургију за наредну недељу, неће ништа пропасти. Немој се молити баш ове вечери, сутра рано устајеш и бићеш уморан - моли се сутра.
Остави покајање за неки други дан, живот је пред тобом, има времена, треба још толико тога да се уради, а Бог ће ти примити покајање и пред саму смрт! Немој давати подушја за своје старе, важнији су твоји свакодневни послови, важнији ти жив, него они мртви. Немој да постиш и овај пост, изгубићеш здравље, најпре среди здравље, па ћеш постити наредни пост.
Учим тако човека да одлаже духовни живот и дело Божије за сутра, сутра за прекосутра, за наредну недељу, наредни месец, наредну годину и тако их ослабим у духовној борби. Тако људи гину и умиру, огрезну у пијанство или разврат, па одлазе са овога света непокајани, заборавивши на Бога, иако су мислили да им се то никада не би могло догодити. И увек им убацујем исту богоотпадну мисао: данас немаш времена... Тражим им данашњи дан у замену за сутрашњи, а сутра можда и не дочекају...”
Сатана одушевљено запљеска и постави овог кљастог врага три дана на свој трон. Призора нестаде, а авва Иларион остаде сам крај дрвета. Јави му се опет анђео, подсећајући га да ово не заборави и да свакоме човеку од сада говори о овој највећој опасности одлагања за сутра...
Старац Клеопа