Спонтани побачај је тешка и болна тема. Преживљавање спонтаног побачаја има своју психолошку страну али и духовну. У психолошком смислу потребно је одтуговати болан губитак, не покушавати га умањивати (правити се да то није „прави“ губитак говорећи себи да је у питању нерођено дете) нити додавати на већ постојећу и природну патњу још и окривљавање себе због тога, затварати се у себе и развијати једно мрачно и тегобно стање душе.
У духовном смислу, за верујуће жене које су доживеле спонтани побачај, поставља се питање: Зашто је Господ то допустио?
Као и за сваку невољу која нам се догоди у животу, као и када видимо у свету велико страдање и патњу (нпр. прочитамо у новинама да је жена умрла и за собом оставила петоро мале деце), потребно је да сагледавамо и ову патњу очима вере – што значи, да када се питамо зашто је Бог нешто допустио, потребно је да се најпре присетимо какав Бог заиста јесте и како се на другим ситуацијама потврдило да је Бог добар, да није окрутан и да ништа не чини хировито, непромишљено, безразложно, без смисла и без љубави за сваког човека. Ако гледамо изоловано само на ову једну ситуацију која нам задаје мучну дилему зашто је Бог тако нешто допустио, тада неминовно тај сужени поглед доводи до сумње у Божију љубав и старање о сваком животом створу, а посебно о човеку. И, ако ћемо искрено – често нас доводи до љутње на Бога, до разочараности у Њега, до роптања и огорчености која даље наставља да нам трује душу и доноси мучење уместо утехе.
Ми о Богу знамо да је Он принео на жртву ради спасења људи највредније што има – свог Сина. Ми знамо да је Христос претрпео велико страдање, велику патњу и смрт на крсту иако на Њему никакве кривице није било. Бог који добровољно страда на крсту из љубави према људима и Бог који допушта овакве, из нашег угла, тешке патње као што су спонтани побачаји или трагичне породичне ситуације – је један исти Бог. И то Бог који је свемоћан, који тачно зна шта ради, који није у једном случају добар а у другом случају окрутан. Већ је Бог у свакој појединој ситуацији, и у оној чији смисао разумемо и који нам се допада, као и у оној ситуацији чији смисао још увек не разумемо и која нас плаши, растужује или нам се једноставно не свиђа – један те исти Бог.
То је као када ми имамо блиског пријатеља. Познајемо га дуго, упознали смо га какав је у разним ситуацијама. Живећи и проводећи време са њим, видели смо га на делу. А онда се догоди да нам неко исприча да га је видео да ради неку јако чудну ствар која делује изразито сумњиво. Ми ћемо, ако смо тог пријатеља истински познавали одмах бити у стању да кажемо – не, ту не може бити ништа сумњиво, сигуран сам да постоји добро објашњење, јер он просто није такав човек. Знам га од раније, знам га какав је у невољама и у разним другим тешким ситуацијама, тако да сам сигуран да и за ово, што тренутно само делује сумњиво , има неки добар разлог.
На сличан начин особе које се у свом животу труде да се приближе Богу и које Га упознају онаквим какав Он заиста јесте и каквим је Себе открио људима – приступају и ситуацијама када прочитају или сазнају за неку породичну трагедију или искусе тако нешто тегобно у свом животу. Ако Бога познајемо – знаћемо да Он сигурно има добар разлог и то није наивна вера без покрића, није нека аутосугестија у покушавају да се површно утешимо, већ вера са покрићем – јер се и у Светом Писму а и у досадашњем нашем животу потврдило да Бог у свакој ситуцији зна шта ради и да се руководи својом љубављу према човеку.
Бог зна шта ради, у свакој појединој ситуацији.
И, као што је и свештеник Георгије Максимов у овом видеу рекао – ми не можемо знати разлог зашто се нека патња догодила за све случајеве људи. Али, по Божијој промисли и нашим молитвама Богу можемо сами за себе, за своју ситуацију добити одговор.
Да нагласим још да покушаји да за туђе породичне ситуације и трагедије ми одгонетнемо одговоре зашто је Бог то допустио нас води на опасан терен испитивања судова Божијих. И није нам на корист у том правцу да испитујемо већ када тако нешто сазнамо или прочитамо треба све те своје дилеме да ставимо у руке Божије и за људе који страдају да се помолимо. У остало да не улазимо.
Мало сам проширила ову тему као и сам увод, тако да ћу овде стати.
У наставку погледајте како свештеник Георгије Максимов говори о овој емоционалној тешкој теми која се дотиче многих – о нерођеној деци, њиховој судбини као и о начину на који се може проћи кроз тугу због губитка који доживе родитељи. Веома је добар његов савет да не улазимо у разматрање разлога зашто се спонтани побачај десио пре него што акутни бол због губитка не утихне.
Уредник сајта Има наде