Када зао дух туге овладава душом, он је испуни горчином и непријатношћу и не дозвољава јој да савршава молитву са дужним усрђем, смета јој да се бави читањем Светог Писма са потребном пажњом, лишава је кротости и благодушја у саобраћању са браћом и рађа одвратност према било каквом разговору. Јер, душа испуњена тугом, постајући као безумна и ван себе, не може спокојно да прима ни добар савет нити да кротко одговара на постављена питања. Она бежи од људи као од виновника њеног смућења а не схвата да је узрок њене болести у њој самој.

Туга је црв срца, који гризе мајку која га рађа. Тужни монах не уздиже ум к сазрцању и никада не може да савршава чисту молитву. Ко је победио страсти, победио је и тугу. А побеђени страстима, неће избећи окове печали. Као што се болник препознаје по боји лица, тако се и онај, којим влада страст, открива по тузи. Ко љуби свет, њему није могуће да се не жалости.

А ко је презрео свет, свагда је весео. Као што огањ очишћује злато, тако и туга по Богу очишћује греховно срце.