Дајмо милостињу без икаквих подозрења, прекора или осуђивања због лењости. Ако ти дође сиромах који има потребу за хлебом код тебе се јављају хиљаде прекора и клевета, осуђивања због лењости, увреда, огорчења и подсмеха, а не мислиш о себи да исто живиш у лењости, па ти ипак Бог даје дарове своје. Ти говориш: Ја имам очево наслеђе. Међутим, реци ми, зар је сиромах дужан да умре зато што је бедан, што се бедник родио и што нема имућне претке?

Управо стога он и завређује састрадавање и милосрђе богатих људи. Ми не само да не указујемо сиромаху милост него му се још и обраћамо са грубим речима: ‘Зар ти није дато једанпут или двапут?’ Па шта? Зар он не мора поново да једе само зато што је једном јео? Свој стомак пуниш преко мере, а одвраћаш се од сиромаха који од тебе проси умерено. Напротив, само због тога што је принуђен да ти долази сваки дан требало би му указати милост. Невоља у њему савлађује стид, а ти не само што немаш жалости према њему, него га још и изобличаваш. И док Бог наређује да се милостиња даје тајно, ти га вређаш пред свим народом. Ако нећеш да даш, зашто окривљујеш и ломиш бедно и огорчено срце? Да ли би он дошао да је очекивао да чује такве речи?

Уколико се сиромах и претвара, он то чини из нужде и невоље и његово лицемерје свуда разглашује о твојој нечовечности. Цео дан он иде, проси, моли, побуђује жалост, рида, пролива сузе, па ипак може да се деси да не добије неопходну храну. Због тога је, може бити, он и измислио ту лукавост која више постиђује и окривљује тебе неголи њега. Да се на њега човек сажали захтева сама праведност стога што је он дошао до такве невоље, а ми заслужујемо хиљаду казни што присиљавамо сиромахе на такве поступке. Када би се ми лако преклањали на милост они се никада не би решили на нешто слично. Рећи ћу ти о нечему још ужаснијем: неки су били принуђени да ослепе малолетну децу како би ганули нашу неосетљивост мислећи да је боље бити лишен сунчеве светлости него ли се стално борити са глађу и трпети мучну смрт.”