Прошле су две године, не тако дуг период, али за оног који је навикао да често одлази у чувени град Нирнберг, град великих уметника Дирера и Пахембела, град једног цара и крсташа Фридриха Барбаросе, негдашњег савезника нашег Великог и Светог Стефана Немање, веома је дуг период. Ићи или не ићи, било је питање!
Крушевац је био необично леп тих дана, а град претендује да буде један од најлепших градова у Србији, барем тако кажу. Дружење са пријатељима у летњем периоду у родном граду једна је посебна драж, али како не отићи у Нирнберг, град мојих лепих успомена из детињства и град моје вечите инспирације: Крушевац, царски град ће, као и увек, чекати!? Овога пута у Нирнберг полазим као Хаџи Иван, будући да сам посетио Јерусалим, Свету Земљу, о Васкрсу.
Путовање аутобусом је један незабораван доживљај. Док многи људи воле да путују авионом, ја волим да путујем аутобусом, посебно ако је та дестинација Немачка. Човеку се даје могућност проласка кроз прегршт велелепних предела, велелепних пашњака и пејзажа наше предивне земље који пролазе поред тебе, поред прозорског окна аутобуса, док се поглед губи и нестаје у њеним красотама, њивама, планинама, равницама; поглед који никада да досади. Ако би ми неко нудио да бирам између путовања авионом или аутобусом, увек бих изабрао аутобус.
Вечити заљубљеници и идеалисти, они који воле своју земљу и природу, стално проналазе понеку новину и понеку лепу ствар која се изненада појави у овој авантури на путу, да ли од стране Творца - нека до тад невиђена природна красота или од стране људи - нека нова грађевина.
Срби су једноставан народ и воле када виде неку новину, односно, када се нешто лепо и ново изгради. Увек ћете по насељима наћи људе који се скупљају око неког градилишта да посматрају радознало и љубопитљиво, питајући: ,,Шта се овде ради?" Та ,,необична" и дивна особина мог народа није заобишла ни мене. Просто уживам када видим да се нешто лепо гради и улепшава, а посебно ако још и Творац дода понешто из Своје богате ризнице, онда је расположење у пуноћи.
Београд, главна аутобуска станица. Прави се пауза да се приме нови путници. Један сувоњав лик стаје поред мене и тешким гласом, гласом који као да је крио велико страдање, проговори: ,,Могу ли сести, можеш ли мало померити ноге", одговорих: ,,Наравно". Младић је тихо сео ставивши један велики ранац испред својих ногу. Осетих у себи неку лагану подозривост према њему, сумњичавост, коју сам после неколико момената са презиром одбацио, не схватајући ни сам себе зашто су се уопште таква осећања и појавила у мени; али људи смо, пала бића, носимо још увек Адамово тело, Адамову природу наново се облачећи у Новога Адама на литургијским сабрањима. Рекох себи у мислима да би требало да опустим атмосферу.
,,Ја сам Иван".
,,Драго ми је, ја сам Себастијан.
,,Кренуо сам на пут у Нирнберг, Немачку, код тетке, мало на одмор, као и увек у ово време"
Пут се наставио у тишини и тек понеки радознали поглед би прекинуо ту тишину. Реших да прекинем тај већ неугодни осећај јер, путовање ће трајати дуго, а случајности и нема у животу, свако кога сретнеш, њега је и требало да сретнеш. Младић је ишао са мајком која је седела на другом седишту и проговорио је са њом, по мом расуђивању, на неком романском језику. Ја га упитах: ,,Извини што питам, је ли то румунски језик?"
Одговорио је потврдно: ,,Да, ја сам иначе пола Румун, пола Србин. Кренуо сам за Франкфурт, имам понуду за посао, на жалост напуштам Србију и то заувек".
,,Зашто, ако смем да питам?", питах зачуђено, мада је то питање у почетку већ звучало будаласто и скроз непотребно, млади људи увелико напуштају земљу, а тај тренд је захватио готово читав Балкан.
,,Незадовољан сам, мој таленат се не поштује у Србији. На радном месту, у банци где сам радио је било пуно спотицања, пуно повреда. За мене је готово, одлазим, не желим више да губим време!".
Осетих да поред себе имам једну веома рањиву и крхку душу. Многи ,,таленти" ових дана, месеци, година, напуштају Србију и то је апсолутни ,,тренд" који захвата читав регион у последње време. Неке тужне мисли и расположења су почела да ме оптерећују и преплављују и оно увек брижно питање: ,,Шта ће бити са нама?"
,,Било је пуно шиканирања", настави Себастијан - ,,код нас се таленат никако не цени. Цени се, нажалост, полтронство, осредњост. Ах, да је осредњост, него испод сваког нивоа свести и разума! Пуно су ми бола нанели”.
Не могадох да се не сложим са оваквим тврђењем, и сам сам сведок, као и многи, колико тога има данас, код нас у Србији. Зашто смо такви? Зашто то радимо себи и да ли ћемо се икада ослободити те проклете сујете и зависти, тог егоманијаштва? Да ли су такве ствари присутне само код нас или је тако свугде? Зашто је код нас само тако болно или можда једноставно претерујемо са таквим мислима, не схватајући да је можда свугде тако?
,,Коначно сам конкурисао за један добар посао програмера у Франкфурту, иначе сам програмер по професији. Студирао сам у Букурешту и то је моја специјалност", настави Себастијан. Себастијан је почео да ми говори и прича о својим плановима, о својим програмима, о свом животу, школама, а и својој болести коју је преболео, тако да сам остао задивљен пред фигуром овог крхког младића и схватио да се ама баш ништа не догађа случајно у овом нашем, Божијем универзуму.
,,Реци ми, чиме се ти бавиш Иване, шта је твоја професија?"
,,Радим као професор, наставник, Верске наставе у једној средњој школи у Крушевцу, радим са децом", рекох.
,,Па то је сјајно" усхићено ускликну Себастијан ,,и ја сам верујући човек, Православац такође, поштујем све празнике, а имам обичај да се редовно и молим у току дана, редовно се и причешћујем и идем на Свету Литургију". Било ми је необично драго што ово чух и разговор се наставио у духовном смеру, говорили смо о храмовима, о Православљу, о школи, о духовности и некако, разговор се поново врати програмерству, али у духовном светлу.
,,Видиш, ја се увек помолим кад имам неки проблем и кад не могу да решим тај проблем. Мени Бог увек помаже, а увек се и пред спавање молим", настави Себастијан.
,,Тако и треба, тако и ја учим своју децу на часовима, учим их да све своје бриге препусте Христу, Богу".
,,Док сам студирао, односно, када сам радио дипломски, имао сам један проблем, нисам никако могао да завршим један компјутерски програм, који је био иначе саставни део тог завршног рада; била је то једноставно велика мука за мене, да се заврши. И ја шта ћу, почео сам да се молим Богу испред Његове Свете иконе, да ми некако помогне. Молио сам се данима и данима, док ми једном у сну није дошао програм који сам јасно могао као на длану да видим, на папиру, у сну сам видео и Свете иконе. Написао сам тај програм који ми се показао у сну од слова до слова и положио, добио изванредну оцену и препоруку за даље студије. Чак ме је и румунска обавештајна служба, нас неколико, ангажовала да радимо на раду посебних програма за ту службу. Уопште нисам сумњао да ми је ова интервенција, овај сан, дошла од Господа, нити и једне секунде", рече Себастијан. Остао сам задивљен, не посумњавши ни мало у речи Себастијанове. Зар није Свети Апостол Павле рекао да љубав свему верује, свему се нада. Зашто увек изабирамо сумњу? Како нам је то увек лакши пут, него да апсолутно верујемо Господу, да верујемо тим малим свакодневним чудима, да верујемо да се и нашим ближњима дешавају чуда, да могу и нама да се десе? Да ли то мале гордости и зависти проговарају из нас?
Себастијан је наставио даље да прича о својим подвизима и о програмима које је правио, тако да сам стекао утисак да седим поред једног компјутерског генија, што Себастијан и јесте. Оно што ме је посебно задивило у овој причи и у овом сусрету и што сам желео да поделим са вама, који читате ову причу, јесте то да је кроз Себастијана долазио одговор на многа моја, наша, свакодневна питања. Сви се ми увелико и свакодневно предајемо многобрижју, а све због наше слабости, нашег малог ега који нам смета и убацује сумњиве помисли како: ,,Господ нема преча посла него да се бави нашим наизглед малим проблемима".
,,Господа вређа када сумњамо у Њега, Он нас неизмерно воли", говорио је старац Исихије. ,,Он је наш родитељ, брат, пријатељ, Творац, па сад замисли да не жели да нам помогне, нама Његовима. Па Он то једва и чека! Господ нам помаже у свему, апсолутно у свему, а многи од нас мисле да се Он не бави нашом свакодневицом и ситницама како мислимо, ,,тривијалностима" како би неки рекли, а Господ се стара, помаже, како на јави тако и у сну, ако смо предани Њему, ако му верујемо! Па како онда да нам не помогне, Он који је Љубав!" Овај сусрет са Себастијаном сам доживео као једно преко потребно освежење, као витаминску инјекцију, као духовну поуку и потврду скорашњих мојих јеванђелских размишљања. Себастијан ми је оставио пуно савета у вези компјутерских програма и интернета и уз још подоста чаврљања и прича тренутак растанка се приближио.
Минхен, аутобуска станица. Себастијан се увелико спремао да изађе и пресели у други аутобус за Франкфурт. Разменили смо контакте, мејлове: ,,Овај наш сусрет ме је одушевио", рекох ,,знаш, пишем приче, текстове, које објављујем на нашем православном сајту ,,Пријатељ Божији", ако си чуо за њега. Топло ти га препоручујем, један је од наших најбољих сајтова. Нећеш се љутити ако напишем причу о нашем сусрету, о теби?"
,,Наравно да не. Пошаљи ми на мејл кад је будеш објавио. Леп пут ти желим".
,,Збогом Себастијане, надам се да ћемо се поново срести".
,,Господе Свеблаги, чувај Себастијана и све крхке и талентоване душе код нас и у свету, чувај их на њиховом путу. Не дај да се младост Србије осипа и да одлази, учини да Србија васкрсне и оздрави и буде на понос својим Светим прецима, а Теби на Славу и радост, молитвама Пресвете Мајке Твоје и свих Твојих Светих. Амин"
Иван Миладиновић, теолог-вероучитељ