Када срећемо људе који су доживели страшну трагедију, тешко је говорити о страдању. Да сада гледам у очи мајци која је изгубила дете, мужу коме је погинула жена, сину који је остао без мајке, не бих знао шта да кажем... И сам сам нешто слично доживео и знам колико је тешко. Жена и троје новорођених унука су ми се упокојили. У таквим тренуцима, уместо у бојама, свет постаје црно-бео. Када поред ближњег проживљавамо искуство умирања, чак и храна губи свој укус. Желели бисмо да не буде страдања, да сви живе срећно, весело, радосно; .да нико не болује од тешких болести, да људи не гину у саобраћајним или авионским несрећама. Ипак, страдање никога није заобишло. Оно је присутно у животу. Како да се односимо према томе?
Недавно ми је дошао један човек, велики верник и јако добра особа. Пожалио се како више не може да се моли, нити да улази у храм. Његова прича је страшна. Имао је познаницу, девојку од двадесет година коју је знао од детињства. Та девојка је дуго патила од депресије, била је тешко психички оболела. Она и њена мајка нису биле крштене, нити су биле у вери. Одједном, девојка је нестала. Дуго нису могли да је пронађу. Успели су преко телефона да лоцирају да је отишла у шуму, на место са високим литицама које су лети служиле као атракција за скакање помоћу конопца. Док је трајала потрага, мој пријатељ се ватрено молио. Чинило му се да га Бог чује и да ће она сигурно остати жива. Лично ју је пронашао. Била је мртва. Извршила је самоубиство скочивши са литице. Било је то страшно. Пријатељ није могао да прихвати да је Бог допустио да она умре. Јасно је да свет није савршен, али како је свемоћан Бог, који је створио овај свет, могао дозволити тако нешто? И како можемо веровати у Бога када се такве ствари дешавају на земљи? prijateljboziji.com
Када патња има смисао: глас савести и жртва љубави
Наравно, лакше је умрети за узвишену идеју, можда је радосније умрети у име љубави. Човек може спокојно поћи у смрт када је починио страшан злочин и када је свестан да је казна заслужена. Дешава се да злочинци сами траже казну. У житијима светих постоји прича о једном разбојнику који је убио много људи, међу њима и много деце. У то време су се разбојници крили по манастирима од закона. Монаси су живели повучено и носили посебну одећу у коју је човек лако могао да се преруши. Тај разбојник је отишао у манастир и монаси су га прихватили. У почетку их је лагао, али се временом покајао и добио опроштај од Бога. Сваки грешник добија опроштај од Бога ако се искрено каје за своје грехе (међу светима постоји чак и један који је убио 400 људи). Када је добио опроштај, решио је да се преда властима и казна је извршена. Нико га није терао из манастира, нити тражио да се преда. Свештеник коме се исповедио није смео да га ода, јер би нарушио тајну исповести. Међутим, тај разбојник је, прилазећи Светој Чаши, видео лик једног од убијених дечака, што га је страшно мучило. Пробуђена савест му није давала мира и желео је да прими казну како би се смирио. prijateljboziji.com
Ако човек зна да трпи због својих грехова, онда он то страдање лакше прихвата. Благоразумни разбојник, који је био разапет са Христом, рекао је: „Ми примамо заслужено према својим делима“ . (Лк. 23, 41) Недавно сам прочитао причу о једној жени која је преузела на себе грех свог сина. Муж се годинама иживљавао над њом и одрасли син, не могавши то више да издржи, убио га је. Та жена је преузела кривицу на себе и отишла у затвор уместо сина. Говорила је осталим затвореницама: „Знам због чега сам овде и сваког дана се радујем што служим казну за сина, док је он на слободи“. Тако бива када човек зна за шта страда. Али, шта ако не зна?
Дар слободе и цена коју плаћамо
Треба да схватимо, драги моји, да када је створен овај свет, у њему није било страдања. Бог није створио страдање. Како се оно онда појавило? Неки кажу: „Бог је знао да ће Адам згрешити. Зашто га није створио тако да не може да згреши?“ Одговор је крајње прост: Бог нас је створио слободнима. Нисмо попут машина испрограмирани на добро. Сами одлучујемо где да идемо, шта да радимо, како да поступимо и како да живимо. Можемо чак да бирамо да ли да верујемо у Бога или не. Таква величанствена слобода нам је дата. Бог постоји, а неки људи су апсолутно убеђени да Га нема.
Почетак страдања и греха састоји се управо у томе да човек у својој слободи може изабрати пут зла. Животиње и птице имају релативну слободу, али не бирају између добра и зла. Вука можемо устрелити јер је појео овце, али га не можемо послати у затвор на одслужење казне. Они не знају шта је грех. А човек зна. Али зашто ми страдамо због тога што је Адам лоше употребио своју слободу? Нисмо ми јели са дрвета познања добра и зла, а новорођенчад сигурно нису. Зашто се онда рађају деца са тешким болестима? Зар су она крива?
Бог нас је створио као један организам. Грех или светост појединца одражавају се на све остале. Чини се да смо одвојени пространством, различитим интелектом, физиономијом или бојом коже. Заправо је човечанство јединствен организам, створен према лику Свете Тројице – јединосушне у Љубави. Сви смо ми личности једне људске природе и тесно смо повезани. Сви смо род, браћа и сестре. Сви који су живели, који живе и који ће живети – сви смо једно. Зато оно што је деструктивно у једном, утиче на све. Пошто је Адам наш заједнички праотац, његов поступак се, попут генетске болести, преноси са колена на колено.
Живот као пут у Вечност
Можемо рећи: „Зашто Бог коначно не заведе ред? Он зна ко греши више, а ко мање.“ Можда међу нама има будућих злочинаца, па би их било боље „ликвидирати“ одмах да не сметају другима? Ми то не знамо, али Бог зна. Зашто Он ипак допушта тим људима да живе? Ради се о томе да живимо у времену које је само пут у Вечност. Овај живот који сада познајемо није онај прави живот за који нас је Бог створио. Ми смо тренутно изгнани из раја. Ово је привремено боравиште; није место где треба да се удобно сместимо, купимо најбољи намештај, ауто и викендицу, планирајући да ту останемо заувек.
Живот је пут на коме не смемо гомилати превише ствари. То је стаза која ће се једном завршити. Бог чека крај историје да подвуче црту. Јер ако би сада почео да утврђује ко је у праву, бојим се да то за нас не би изашло на добро. Свако од нас има грехе, па ни ја нисам свет човек. Свештенички чин или одлазак у цркву не значе аутоматски да је неко светац. Да би се извршио праведан суд, требало би зауставити време и испитати сваког појединца. То ће се свакако догодити, али Бог чека да се покају и они који још нису свесни својих падова.
Неки мисле да је Бог „навио сат“ и да нас само посматра не мешајући се. „Сувише суров Бог“, рекли бисте. Где је Он док зло траје? Ту долазимо до најважније тачке. Један мудри свештеник је на то питање одговорио: Бог је на Крсту. Бог се спушта на земљу, постаје човек и живи људски живот са свим његовим тешкоћама. Примио је на Себе чак и последице првородног греха, иако је чистији од новорођенчета. Сећате ли се „Идиота“ Достојевског? То је био покушај да се прикаже лик светог човека у нашем грешном свету. Завршило се тиме што је херој једноставно полудео.
Исцељење страдања страдањем
Када је Господ био на земљи, толико се умарао да је спавао на крми брода док су таласи пљускали по Њему. Пре него што је узео на Себе грехе света, молио се у Гетсиманском врту тако ватрено да Му је зној био као капи крви. Доживео је понижења од народа који је исцељивао. Ти исти људи су тражили да се ослободи разбојник, а Он да се распне. Смрт на крсту је језива. Човек прикован ексерима умире од гушења у незамисливим мукама. Код Крста је стајала гомила која Му се ругала говорећи: „Спаси сам Себе ако си Бог“.
Истраживања Торинске плаштанице показују да су Христа шибали страшним бичевима са оловним врховима који су буквално драли кожу. Био је толико изнурен да није могао сам да носи крст. Падао је лицем у прашину, а на главу су му утиснули трнов венац чије се оштро трње заривало дубоко у кожу. Физичка патња била је праћена моралним страдањем које је за нас недостижно. Изговорио је речи из Псалма 22, пророчког псалма страдања, које увек изазивају унутрашњи потрес: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт. 27, 46)
Нешто слично је доживео и мој пријатељ мислећи да је Бог оставио ту девојку. Бог је то преживео Сам. То страдање је пут којим се побеђује зло. Патња се исцељује патњом, а смрт се побеђује смрћу. Умирући на Крсту, Он је уништио снагу патње. Сада свако ко је у муци може да се обрати Христу и добије стварну помоћ. Зато данас страдање нема ону разорну јачину коју је имало пре Његовог доласка. Оно сада има смисао. Свако ко трпи, заправо страда са Христом.
Када наилазимо на неправду, болест или смрт, треба да се подсетимо Његових страдања. Помоћ ће доћи, можда не истог тренутка, али хоће. Бог допушта страдање, али га преображава у средство очишћења. Наша душа се често не може другачије очистити од наслога греха, баш као што се ни окорела прљавштина не скида без оштре четке. Страдање нас чини савршенијима јер кроз њега човек показује своју најдубљу љубав.prijateljboziji.com
Тајна примирења са Богом
Завршићу причом из Књиге о Јову. Јов је био богат праведник који је у једном дану изгубио све – и богатство и децу. Ђаво је тврдио да Га Јов воли само због добара која има. Када су му деца погинула, а он сам се тешко разболео, жена му је говорила: „Прокуни Бога и умри“. Он јој је одговорио: „Господ даде, Господ узе; благословено име Господње!“ (Јов 1, 21) и „Зар ћемо добро примати од Бога, а зло нећемо примати?“ (Јов 2, 10) Иако су га пријатељи убеђивали да страда због скривених грехова, Јов је остао при своме. На крају му се Бог јавио и открио му тајну која се не може до краја исказати речима.
Ми не смемо пасивно прихватати зло. Треба да се трудимо да страдања у свету буде што мање. Имамо младе људе, волонтере који помажу у дечјим болницама деци коју нико не посећује. Они их узимају у наручје, играју се са њима и пружају им љубав. Ако се не слажемо са чињеницом да патња постоји, наш задатак је да чинимо све да је буде мање. Не треба само размишљати – треба се трудити, молити и помагати. У том делању, у молитви Распетом и Васкрслом Христу, полако нам се открива велика тајна страдања.
Епископ Орехово-Зујевски Пантелејмон (Шатов)
За Фондацију Пријатељ Божији превео и припремио: Иван Попов
Извор: „Милосердие.ru“