Премилостиви Господ, љубећи нас и желећи да нас спаси и сачува да не залутамо, да не будемо робови својих страсти, шаље нам различите жалости, болести и лишавања, тако да би се ми, схватајући нашу сујету и не налазећи утеху, окренули ка Њему, „врхунцу наших жеља“.

Наше срце бивајући рањено различитим опасностима и тугама, несвесно умире за свет, то јест, за страсти, тражећи утеху у бољем. Још, туге узрокују да срце умре за свет, то јест за похотљивост, љубав према новцу, љубав према слави.

Душа, застрашена бучним искушењима, хита ка Богу смирењем, тежећи да се сакрије од мука жалости, под заштитом Његовог Промисла; тако очишћена честим мислима о Њему, долази до познања о себи, у усамљености види ужас својих грехова и почиње са плачем, који представља врата ка најдубљем месту у животу новог човека. Ми, у нашој лудости, сматрамо себе срећнима и на врхунцу среће…