Благо човеку који са стрпљењем и надом у Бога подноси сва страдања у овом животу! Његов један дан претегнуће на мерилима небесним месеце и године безбожника, који или се весели без страдања, или страда без стрпљења и наде у Бога.
Благо човеку који не ропће на страдање, него испитује узроке свога страдања са стрпљењем и надом у Бога! Где ће наћи страдалник узроке своме страдању? Наћи ће их или у себи самом, или у својим родитељима, или у својим суседима - ту ће страдалник наћи узроке своме страдању.
Цар Давид је страдао због свог сопственог греха; Ровоам због греха свога родитеља, цара Соломона, а пророци су страдали због греха својих суседа. Но, ако страдалник буде тражио још даље и дубље узроке своме страдању, где ће их наћи? Наћи ће их или у првобитном неверству човека према Богу, или у мрачноме и пакосноме духу злобе, у безданој и отровној тами, или у човекољубивом и лековитом Промислу Божијем - ту ће страдалник наћи даље и дубље узроке своме страдању.
Адам и Ева страдали су због свога неверства према Богу; праведни Јов страдао је због мрачнога и пакоснога духа злобе; а слепорођени младић, коме је милостиви Господ отворио очи, страдао је ради славе Божије и своје вечите награде. Својство је разумна човека да узроке своме страдању увек тражи прво у себи самом, а својство је неразумног да увек и вазда подиже жалбу на друге.
Разуман памти све своје грехе од детињства, памти их са страхом од Бога и са очекивањем страдања за грехе своје; па кад га страдање заиста спопадне, било кроз пријатеље или непријатеље, било кроз људе или зле духове, било одмах или доцније, он одмах зна узроке своме страдању, јер он зна и памти грехе своје. А неразуман је забораван, и заборавља неправде своје; па кад га страдање спопадне, он се у муци преврће и у чуду пита: зашто баш њега да боли глава? зашто баш његово богатство да пропадне? зашто његова деца да помру? И у неразуму и гневу своме он указује прстом на свако биће, на земљи и на небу, као на виновника свога страдања, пре него што ће указати прстом на себе самог, тј. на правог виновника своје муке.
Благо човеку који се користи својим страдањем, знајући да је свако страдање у овом кратком животу попуштено на људе од Бога Човекољубца, ради добра и користи људи! По милости Својој Бог допушта страдање на људе због грехова њихових, по милости, а не по правди. Јер кад би било по правди, сваки грех донео би неизбежну смрт, као што и говори апостол: а грех учињен рађа смрт (Јак.1, 15). Место смрти Бог шаље лек кроз страдање. страдање је метод Божији, метод лечења душа од греховне проказе и смрти.
Неразуман само мисли да је страдање зло. Разуман, пак, зна да страдање није зло, него само објава зла и лечење од зла. Све остало, што људи обично називају злом, није зло него лекарство од зла. Што год је тежи болесник, све му је горчији лек што му лекар пружа.
Рећи ћете: човек се боји страдања јер се боји смрти, а страдање може да одведе смрти? Но, шта одводи тело смрти: болест или лек? Несумњиво болест, а не лек. Тако ни душу неће одвести у смрт страдање, него грех, који и чини болест душе, умирање душе.
Очигледно је, дакле, да страдања треба подносити са стрпљењем и са надом у Бога; још и више: с благодарношћу Богу и с радошћу. Колико си ме пута бацао у велике и љуте невоље, говори Богу цар Давид, пак си ме опет оставио међу живима и из бездана ме земаљских опет извадио! И ја те хвалим уз псалтир, Боже мој. Радују се уста моја кад певам теби, и душа моја, коју си избавио (Пс.71, 20-23). Апостол Петар, пак, препоручује вернима: радујте се што страдате са Христом (1.Пет. 4,13); с Христом, тј. свесно и разумно, кротко и стрпљиво, ради очишћења од греха, ради оживљења, ради унапређења живога Христа у себи и око себе. Кад је велики Златоуст умирао телом у изгнанству, мучен и понижен од људи, последње су му речи биле: Слава Богу за све!
Свети владика Николај