Онај ко воли Бога, пролази кроз таква страдања која човек без дубоке вере у Бога не би могао да издржи, него би душевно оболео. Из дубоке вере и љубави рађа се велика одважност о којој говори старац (Силуан), одважност која спасава човека од душевног растројства при сусрету са светом злих духова. Ономе ко воли Бога позната су ова страдања, и без обзира на све што му се дешава, он не само да остаје нормалан, тј. не само да задржава способност самосавлађивања и способност логичке и моралне самоконтроле, и свега осталог што се може узети као знак нормалности, него ове способности постају код њега много развијеније и истанчаније него код обичног човека.
(свети Софроније Сахаров)