Деспот Стефан Лазаревић, Свети Стефан Високи (1377-1427) био је централна личност посткосовске Србије. Ванредно способан војсковођа, владар и државник, деспот је истовремено био и књижевник, али и настављач светосавског и косовског опредељења и предања, донекле прилагођених новим формама које су доносиле цивилизацијске околности у којима је Србија имала живљи додир са ренесансним западом, али и угрожених непосредном опасношћу од продора Турака-Османлија.
Историјске прилике и сложеност ситуације у којој се нашао српски народ, прикљештен између надирућих Османлија и вазда експанзивног запада, тражиле су готово надљудске способности од онога ко је хтео да у таквим изазовима сачува српски брод. Оснажи државу, прилагоди светосавску духовност и поимање света оновременим генерацијама и створи прилике у којима ће се утврдити косовски култ као спона, како ће се касније испоставити, између блиставог немањићког периода и периода када народ остане без сјаја средњовековне државе и постепено утоне у вишевековно турско ропство, када ће под окриљем Пећке патријаршије физички и духовно егзистирати.
Природно је да се запитамо какав је то био човек? Какав је био човек који је истовремено био владар, војсковођа и витез, песник и светитељ, улоге и синтезе које су тешко спојиве и које људима XXI века изгледају готово неоствариве. Његов животописац Константин филозоф каже: “Био је познат роду по загонеци својих очију, која је слична Сунцу и сунчаној светлости, од кога примамо светле зраке, али не целу суштину”. Као што од сунца примамо светлост при чему нам суштина остаје непозната тако је и Св. Стефан Високи одавао духовну светлост при чему нам је он сам остајао загонетан. Исто тако Константин филозоф говори да је имао поглед који нико није могао да издржи. Када овоме додамо да су Стефана многи карактерисали као човека са изузетном, готово надземаљском лепотом морамо да се запитамо какав је то био човек, чиме је пленио, како је исијавао надвремену лепоту и доброту.
Био је благ, али његова благост је била одраз снаге и племените моћи. Но, знао је и да плане гневом и кажњава преступнике. Као некада Христос у храму у Јерусалиму. Животописац Стефана Високог као да нас, описујући деспота, упућује на порекло његове лепоте, која је од Христа, не од овог света. И то није, иако може да изгледа, претеривање, то је сведочанство свих који су познавали деспота Стефана.
Није мали проблем схватити замршене политичке односе и културна и духовна кретања у посткосовској Србији, у којој је засијала Стефанова звезда. Уколико би узели за мерило савремену, преовлађујућу пост-хришћанску логику, много тога би нам остало нејасно. Но, у кључу есхатолошком, у кључу финалног циља, духовног царства небеског као циља свих народа и сваког човека, као и тежње да се сачува духовни, светосавски и православни пут и усмерење народа, може се схватити политичка логика деловања Стефана.
Ризикујући да се понављамо рећи ћемо да је есхатологија је оно крајње које је циљ историје, али које са својим крајњим, финалним планом духовног остварења и пуноће пресеца историју, процењује је, али и преображава чиме ова бива усмерена ка есхатону као крајњем циљу народа. Ово је пут који је Свети Сава зацртао Србима, Свети кнез Лазар посведочио у крви, а Стефан Високи живео жртвујући се читав живот, вукући неретко наизглед и противречне потезе (вазаластво Бајазиту, а потом савезништво са противником Турске Жигмундом), али који су имали за циљ спасење народа, изградњу државе, али најпре утврђивање спасоносног косовског култа и одржање духовног континуитета са светородним Немањићима.
Косовски култ је утврђен током периода од 1389. до 1402., када је Стефан био вазал Бајазитов и када је ратовао на страни турског султана. То је био тежак период који је служио за амортизацију агресивне Угарске. Парадоксално је, али истинито, да су под сениоратом Османлија Лазаревићи ударили темеље будуће државности, али што је још битније темеље континуитета са Немањићима чиме су сачували духовну заоставштину, која је светлила и постала прихватљива и свепрожимајућа народна животворна енергија током турског ропства у оквиру Пећке патријаршије.
Није било лако. Исте године када је била косовска битка у Србију је упао Жигмунд и обнављао своје нападе до 1392. године. Истовремено је своју област на рачун Лазаревића ширио Бранковић. Но Турска је превагнула те је и Бранковић постао вазал Бајазитов. На сабору 1393. Стефан је проглашен за кнеза, а исте године био је на поклоњењу Бајазиту, као и остали вазали укључујући византијског цара. Пошто је султан променио првобитну намеру да погуби вазале, они су били спремни за даља освајања Бајазитова. После изгубљене битке на Ровинама Жигмунд је сакупио војску крсташа из целе Европе и кренуо према Никопољу. У септембру 1396. одиграла се велика битка где су крсташи потпуно потучени, те је план истеривања Османлија из Европе пропао. Штавише схватило се да је присуство Турака у Европи константа на коју ће морати сви народи да се навикну.
Кнез Стефан је био у бици и дао велики допринос победи Бајазитовој. Но Вук Бранковић, вероватно верујући у победу огромне крсташке војске није био на страни Турака, те је највероватније услед тога заробљен и завршио живот у турском заробљеништву следеће године. Верност Стефанова Бајазиту је условила да после Никопоља Лазаревићи изврше пенетрацију у Бранковићеве земље, док су његови синови после извесног времена били принуђени да опет признају Бајазита за врховног господара.
Но, Стефан је извесно време тражио начин да уједини разрушену и обезглављену земљу. Проблеми су се појављивали, нарочито 1398., када су Никола Зојић и Новак Белоцрквић, великаши који су желели да воде самосталну политику, оптужили кнеза код султана за шуровање са Угарском. Како каже Константин филозоф Стефан је ишао на поклоњење Бајазиту где је признао “грех”. Но, Бајазит је показао милост према српском владару и чак му уз савете како да се бори против опозиције прорекао државни напредак и учвршћење власти.
Као што је наведено у ово тешко време, почиње да се ствара и утврђује култ кнеза Лазара и косовских мученика. Патријарх Данило се сматра утемељивачем култа, али није он једини учествовао у његовом стварању и утврђивању. Велику улогу је имала и Јефимија са Похвалом кнезу Лазару, непознати Раваничанин са Пролошким Житијем и осталим списима, као и Андоније Рафаил епиктит који је написао Слово кнезу Лазару. Но Данило је још пре и поводом преноса моштију Лазаревих, из Приштине у Раваницу, написао Похвално слово о кнезу Лазару, такође и Службу кнезу Лазару, Пролошко житије и Повесно слово.
Иако жанровски различити, сви ови текстови симболизују Лазарево великомучеништво и надмоћ “царства небеског” над “царством земаљским”, чиме је, као што је горе наведено, утемељен, утврђен, али и практично заокружен црквени и народни култ кнеза Лазара. Остала дела су настала на темељу Данилових списа и само су допринела континуитету једног духа, духа надмоћи духовног над телесним, надвременим над временим, небеским над земаљским. Као завршетак заокруживање култа можемо узети Запис на мраморном стубу на Косову који је написао деспот Стефан око 1403-1404., чиме је, осим што је стварао и обнављао државу, сам Стефан књижевно и духовно допринео утврђивању славе свога оца и потврди континуитета Немањићке и лазаревићевске Србије.
Текст је по много чему изузетан и један од најбољих српских средњовековних списа. Одише схватањем, још више препознавањем значаја жртве коју је принео кнез Лазар и косовски јунаци, док стуб на коме је записан може да игра улогу и медијума између пострадалих, али вечно духовно живих косовских јунака и потоњих генерација, који опомиње и упућује све будуће Србе који је њихов циљ и који је смисао живота.
После страховитог пораза Бајазита код Ангоре 1402. стекли су се услови за, макар привремено скидање турског јарма. Период после ангорске битке био је раздобље постепеног осамостаљивања Србије, при чему су јачале везе са Угарском. Филип Сколарис је посредовао успостављању контакта деспота (који је ову круну добио од Јована VII Палеолога у Цариграду када се враћао из ангорске битке) и Угарског краља Жигмунда. Стефан се везао за Жигмунда и добио Мачву, тврђаву Голубац и град Београд, који је постао и престони град Србије.
Један од синова Бајазитових, Сулејман хтео је, заједно са Бранковићима, да предупреди овакав правац политике Србије због чега је дошло до рата који је привремено решен у бици на Косову, код Грачанице. Трипољску битку су добили Стефан и Вук, али је убрзо дошло до неслагања браће, што је кнегиња Милица (монахиња Евгенија) предупредила и посредовала у њиховом измирењу. Но привремени процват Србије, условљен нестабилностима у турском царству као и стабилним контактом са Жигмундом, заустављен је побуном Вука Лазаревића. Он је пребегао Сулејману и тражио поделу Србије и део којим ће он управљати. Под притиском Турака Стефан је морао да пристане на такав аранжман те је Србија подељена, а Вук је добио јужни део земље на управу.
Неверство брата није било само политички лом у Србији. Оно је изазвало потрес у самом Стефановом бићу. Преживевши много невоља у животу ово као да је била кулминација деспотових телесних и још више душевних страдања. Но, он је одржао духовну равнотежу дајући јој израз у једној од најлепших песама српске средњовековне књижевности Слово Љубву.
Слово Љубве говори о тражењу одговора од творца на сва искушења која су задесила српског владара. У њему се види да он одговоре не тражи у деструкцији, насиљу и освети. Величање творца кроз тражење зрака светлости који се претвара у духовну буктињу љубави говори о превазилажењу трагедије и преображају при којем не само да се ствара простор за опроштај брату него се тражи, а и добија, решење за све невоље и сва раздвајања која задесе народ и самог појединца. Оно је, сведочи Стефан наводећи пример Мојсија, Давида као старозаветне духовне вође, у вери и у крајњој линији љубави као царици врлина која све превазилази. Дакле, одговор потпуно православан, светосавски, светолазаревски и заветни. Слово Љубве заиста плени и треба га читати увек изнова.
На жалост у вртлогу грађанског рата, који се видио међу синовима Бајазита Вук Лазаревић је, као и Лазар Бранковић изгубио главу, док је деспот Стефан на крају склопивши савез са Мехмедом помогао неутралисању Мусе, те су се од 1413. године, када је Мехмед дошао на власт, стекли услови за нови полет Србије. Он је био вишестран. Јачала је привреда. Рудници Ново брдо и новодобијена Сребреница били су извор државног прихода. Београд је израстао у престоницу, нови Јерусалим како га назива Константин Филозоф. Дубровчани су га насељавали, као уосталом и друге градове у Србији, али је присутно и јачање српског грађанства, те пораст утицаја западних цивилизацијских модела егзистирања у деспотовој Србији.
Но, запад није преузео духовни примат православном поимању света. Штавише у том периоду (и нешто пре тога у време кнеза Лазара) приметно је јачање управо ортодоксног, православног погледа на свет и православног духа. Пред сумрак, како ће се касније испоставити, православних држава дух, оно најдубље и највредније у византијском свету, нашло је свој можда најаутентичнији израз. За то су најзаслужнији монаси исихасти који су наставили дуговековну православну контеплативну традицију, дефинисану, после низа сабора у Цариграду половином XIV века, као сагледавање нестворене Божанске енергије помоћу исихије (тиховања), при чему Бог откривен у својим енергијама остаје загонетан и несхватљив у својој суштини.
Осим што по казивању Стефановог животописца можемо закључити да су и он и деспот били под утицајем духа исихазма, можемо и рећи да су у новим историјским околностима (када су балканске државе непосредно угрожене од Турака и културолошки под налетом духа запада) исихасти имали улогу утемељивача и обновитеља аутентичног православног духа. Тиме су они у многоме допринели утирању пута за снажнији доживљај и схватање вредности ортодоксног хришћанства, као и за дубље сагледавање, препознавање и утврђивање Новог, Завета, односно Светосавско-косовског завета, као и духовних вредности немањићке историјске епохе, што је ову, а посебно Косовски завет, чинило актуелном током вишестолетног турског ропства и пресудно допринело очувању српске духовне и историјске вертикале, основе на којој се сачувао идентитет и створили услови за обнову модерне српске државе.
Период полета био је блистав, али није дуго трајао. Њега је пре свега обележила личност Светог Стефана Високог, али и свеопшти духовни, културни и материјални напредак. Деспот Стефан се дао у истинску просветитељску обнову, дакле у православном и светосавском кључу. Био је ктитор више манастира међу којима је манастир Ресава, или Манасија најбитнији. Организовао је преписивачку делатност. И сам је преводио дела са грчког језика, а био је и плодан књижевник и молитвеник пред Богом. Владар који је био комплетна личност и ког без свештеног приступа готово да није могуће описати и приказати.
Но, дани Србије и Балкан као да су били одбројани. Доласком на власт Мурата II 1421. обновљена су непријатељства. Убрзо је склопљен мир, али је било јасно да су Турци потенцијално спремни за нову експанзију која ће докрајчити балканске државе. Ипак Стефан ово није дочекао. Обавивши свој посао, поверен му од творца како је и он дубоко осећао, деспот је напустио овај свет. 1427.
“По Ђурђа, по Ђурђа” су биле последње његове речи. По Ђурђа који се још 1412. измирио са Стефаном и прихватио првенство Лазаревића као и дух лазаревићевске Србије. Управо због тога је постао наследник престола на Сабору одржаном 1426. Љуто се борио за опстанак Србије после смрти деспота Стефана, али то већ није предмет овог текста.
Можемо на крају још рећи и закључити да средњовековна историја Србије не оскудева у изузетним личностима. Деспот Стефан својим је духом и вишестраношћу показао да је свакако једна од њих, али са посебним даром да егзистира на граници светова и цивилизација, када су оне после Косовске битке запљускивале ослабљену и крхку Србију. Отуда његова моћ да сачува аутентичан дух својих славних претходника и да живи, како би Владика Николај рекао изнад истока и запада завређује озбиљну пажњу и концентрисану загледаност. И стално поновно тумачење и доживљај, јер је Свети Стефан Високи увек актуелан и бисер са којим српски народ треба вазда да остане у контакту.
Историчар Милован Балабан
Извор: cudo.rs