Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно, љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна “лудост”, али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе каже Свети цар и пророк Давид: Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих (Пс.22,5). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да, кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено “пијанство” јесте Реч Божија, која се даје чистима срцем.
Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико можете, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост, која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели да радост наша буде потпуна (1. Јов.1,4). То је наша религија, тим путем треба да идемо.
Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш задатак је да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа.
Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже Свети цар Давид: Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар (Пс. 126,1). Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, Благодат Божија ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо Благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божији. Божанска Благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица.
Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда.
Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има Живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима.
Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божије. То је Хришћанство. Преко љубави према бату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска Благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе, љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.
Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: Многи су станови у дому Оца Мојега. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место? И, ако одем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к Себи, да где сам Ја будете и ви (Јов. 14,2-3).
Правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој. Ја, убоги, шта да вам кажем? Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам, на томе путу, далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али, не губим храброст. Имам поверења у љубав Божију. Кажем Господу Христу: “Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу, свагда сам Тебе обожавао и Теби служио”.
Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа мог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па, и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: “Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?” (Мат. 22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: “Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам са Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем - да будем са Тобом. Где год и како год Ти хоћеш...”
Улажем напор да се предам љубави Божијој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада - иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајте шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати. Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без Благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући. Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: “Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, Благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,20)”.
Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину!
Св. старац Порфирије Кавсокаливит
Извор: saborna-crkva.com