У Светом Писму Старога и Новога Завета нема записане речи теологија. Теологију као појмовно мишљење и рационално сазнање о боговима устројили су многобожачки философи, Платон и Аристотел, временски пре него што се Богочовек јавио у телу синовима човечијим.

Старогрчка сложена именица теологија (ϑεολογία) у ширем, филолошком смислу речи означава људску науку о Богу својствену свима традиционалним религијама. Теологија проучава Бога и мисли о Богу без обзира да ли је тај Бог Истинит или лажан, без обзира да ли се тај Бог зарад спасења рода људског од греха и смрти оваплотио, страдао и васкрсао, или се роду људскоме није ни јавио!

У ужем, духовном смислу речи именица теологија може означавати систем научног богословља или знања о Триипостасном Богу. Теологија, међутим, унутрашњи простор човековог срца увек испуњава знањем о Богу које је заквашено квасцем световних (филолошких, философских, историјских, уметничких, културолошких, психолошких, социолошких…) садржаја.

Била она античка или схоластичка, римокатоличка или протестантска, хиндиустичка или будистичка, јудаистичка или исламска, јерејска или епископска, грчка, руска или српска, теологија није у стању да сазнаје правом вером. Теологија би до богопознања без опитног очишћења човековог срца, ума и воље од страсти. И ту је корен свих њених прелести: теологија се надахњује дрветом познања, а не предаје се Христовој Радосној Вести богопослушања и покајања[2]. А хришћански теолог који је изабрао лажни пут унутрашњег живота, који није основан на истинитом покајању, него на некој тајној гордости и са њом другим страстима, ни из далека не може сам то да примети[3]! Уверени у силу сопствене духовне супериорности, теолози би да наследе Царство небеско не ходећи узином и теснином остављања себе и ношења Крста свога страдања[4].

Увек самозадовољна и несмирена теологија не испуњује заповест блаженства духовног сиромаштва на које нас Богочовек Христос на свакој Светој Литургији призива[5]. Заветници теологије немајући у себи правоверја примају славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не траже (Јн. 5, 44).

Првоврховни Христов Апостол Павле Свештено Учење Цркве не темељи на теологији телесних мудровања по човеку, већ на Богооткривеним Истинама по Христу (Кол. 2, 8). И Духом Светим открива да Апостолско Учење Цркве мора бити предавано и предано у оном стању у којем је примано и примљено: „Јер вам најпре предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен, и да је устао трећи дан по Писму, и да се јавио Кифи, затим Дванаесторици…”[6]

Само преко Светоотачког Учења пала људска природа се упознаје са сопственим пороцима и гресима[7]. Ово Учење уједно је и целебна храна која Благодаћу Божијом исцељује човечију грехоповређену душу и тело. Свагда исповедајући сопствену недостојност Богоусиновљени Свети Оци Христове Цркве нису себе сматрали праведнима, нити су се називали теолозима. Богоносни Никеоцариградски Символ хришћанског правоверја у себи не садржи многобожачки појам теологија. Штавише, Никеоцариградски Символ праве хришћанске вере, поред осталога, сведочанство је једнобоштва: Ипостасне вере у Бога Оца кроз Бога Сина, а Богом Духом Светим.

Следујући Светим Оцима Цркве, Равноапостолни Свети Сава српски открива српскоме народу Праву веру која није у мудрости људској, него у сили Божијој (1. Кор. 2, 5). У Жичкој Беседи о Правој Вери Свети Сава правоверно благовести: „Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана Света вера Божја на којој су основани Свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем о коме Пророци Светим Духом Божијим прорекоше и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше…”[8] Тако је Свети Сава позивао и опомињао Србе да сви држе једну исту веру, веру Православну, и да сви припадају једној Цркви, српској Цркви у српској држави.[9]

II

Теологија је најомиљеније чедо западне метафизике, јер непрестано посветовњачује, тражећи управо од Цркве да Она буде гарант човековог земаљског благостања.

Основно гносеолошко начело теологије јесте тзв. критичко истраживање сопственим методама. Најистакнутији подвижници теологије (Аурелије Августин, Петар Ломбардски, Фрања Асишки, Тома Аквински, Данте, Игнасио де Лојола, Еразмо Ротердамски, Мартин Лутер, Кант, Хегел, Гете, Албрехт Ричл, Карл Барт, Павле Флоренски, Георгије Флоровски, Роберт Тафт, Христо Јанарас, Јован Зизјулас, Роберт Инес, Барт Дентон Ерман…) упорно трагају за појмовном истином као да се Безгрешна Истина није оваплотила, страдала, васкрсла и уздигла људску природу до десне стране Бога Оца. Због тога се у теологији не осећају мистерије и не разликују духови.

Оци теологије чак и кад су монаси који су примили свету тајну крштења у Православној Цркви Христовој, претежно не живе у подвигу, већ лаковерно пристају да буду пријатељи овога света који у злу лежи (1. Јн. 5, 19)[10]. И у монаштву теолози нису послушни ни Старцу-духовнику, ни Христу Спаситељу. Теолози се не причешћују јеванђелским духом монаштва, већ преносе дух времена и овога света у манастир[11]. А веома је опасно задобијати познања не у Христу, него развијајући сопствену палу природу, пребивајући по духу у општењу са светом![12] Презревши светињу манастира и аскетизам монаштва теолози би да путоводе људске душе без очишћења своје душе од греха.

III

Господ Христос призива људе на покајање спасоносном вером у Свето Јеванђеље (Мк. 1, 15). Теолошки домострој посветовњачења успева да произведе хришћанство лишено Духовданих значења Христове Радосне Вести, јер теолози разумевају Јеванђеље критички самостално, игноришући светоотачка тумачења Логоса Очевог. Тумачећи Свето Писмо самовољно, жречеви теологије одбацују тумачење Свете Речи Господње које су Духом Светим народу Божијем завештали Свети Оци[13]! А Јеванђеље Безгрешног Богочовека се и не може разумети, него се само може примати чистим срцем богопознања (Мт. 5, 8). Јер непокајано срце, побуњена воља и рационални ум се не могу сјединити са превечним, мистичним, ирационалним, натприродним, благовестним, логосним, целебним, спасоносним, … значењима Светих Јеванђеља. Игноришући спасоносно тајноводство Духовданих тумачења Јеванђеља које су нам завештали Свети Оци Цркве Христове, теолози замишљају да су значења Светих јеванђелских приповести, символа, метафора, алегорија, антиметабола, поређења, хијазама… или телесна или противречна! Будући да теолози не живе по Јеванђељу, већ по стихијама својих страсти, у њима се рађа дух противречности између Христових заповести и материјалистичких захтева савременог света. Зато им је недоступна Духовдана реалност Светог Писма које јесте Реч Христа Бога Живога, и у којој не може бити ни сазнања грехом, нити противречности![14] Без исцељења људске пале природе мистичним значењима Јеванђеља Господњег немогућа је вера у Свештене догмате Цркве Христове о Светој Тројици, о Царству Небеском, о Приснодијеви Марији, о Бесеменом зачећу Духом Светим, о Боговаплоћењу, о Христовом Васкрсењу и Васнесењу, о Сили Крста, о љубави према непријатељима, о бесмртности душе човекове, о оцу лажи, о опраштању, о покајању, о Страшном Суду Господњем…

Да свештеници теологије не верују у факт Христовог Васкрсења, доказује њихово одлагање борбе против греха у себи. Они доживљавају тајну греха као природну и неопходну реалност[15]. Истовремено, доктори теолошких наука су фарисејски уверени у сотириологију сопственог научног дела, сопствених телесних проповеди, сопственог телесног поста, сопствене телесне молитве, сопствене телесне вере, сопственог телесног читања Јеванђеља, сопственог непокајаног причешћивања…[16]

Саблазнивши се о Свете Учитеље Цркве, теолози се саблажњавају о Апостолско Предање које Духом Светим поучава да је телесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава Закону Божијем, нити пак може (Рим. 8, 7).

IV

Зидана на песку људског гордоумља теологија као теорија апстрактног хришћанства до данас верује да може самовољно богословствовати: без Духа Светога, без Свештених догмата Цркве од Истока и без Светитеља Господњих.

Само демон теологије омогућава самообманутим теолозима да буду млаки хришћани који полажу право на доживотни грех. Коначно, демон теологије Свете Оце Христове Цркве проглашава теолозима, како би теолозима омогућио духовни статус светих људи.

Да, теологија не исцељује од греха, смрти и ђавола, и не порађа Светитеље. Одвојена од светопредањског чокота логосности, од подвига и покајања, теологија у себи нема Оваплоћеног Христа Васкрситеља.

Теолози имају изглед побожности и баштине фикцијску, фарисејску мистику вере која острашћује. Стога идолослужитељи теологије желе да отворе пут из Вавилона у Царство Небеско, мимоилазећи Голготу[17].

И на српској земљи теологија данас у потпуности функционише као још једна најамничка делатност. Зналци класичних и модерних језика, верски толерантни, посветовњачени, напредни и либерални, професори теологије не приводе будуће свештенослужитеље помесне Српске православне Цркве Светој Литургији и послушању јеванђелским Заповестима Христовим, него их уче екуменском дијалогу љубави са иновернима и инославнима, уверавајући их да истина не живи само у Православљу, већ постоји као неипостасна расута по свима традиционалним вероисповестима, философским и научним системима.

Било да су мирјани, јереји или јерарси данашњи српски сведоци теологије не ишту Царство Небеско и Правду Божију, него се добровољно потчињавају Велијаровом царству раскоши и комфора[18]. И идолопоклонички служе сребрњацима христогонитељних и раскосовљених великаша српских.

др Павле Ботић је професор Филозофског факултета у Новом Саду

ЛИТЕРАТУРА

• Григорије, Свети Нисијски (2004): „Тумачење блаженстава”, прев. Антонина Пантелић, Господ говори, Свети Оци тумаче Јеванђеље, Православна Мисионарска школа при Храму Светог Александра Невског, Београд, 162-200.
• Игњатије, Свети Брјанчанинов (2008): Енциклопедија духовног живота, прев. Младен Станковић, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд.
• Јован, Свети Лествичник (2008): Лествица, прев. Димитрије Богдановић, пето издање, Манастир Хиландар.
• Јеротеј, Влахос митрополит: „Посветовњаченост у богословљу”, прев. Лада Акад, Књига о прелести и лажном духовништву, приредили Јован Србуљ и Владимир Димитријевић, друго измењено издање, Православна мисионарска школа при Храму Светог Александра Невског, 226-240.
• Јустин, Преподобни Ћелијски (1998): „Беседа у Недељу 3. по Педесетници”, Недељне беседе, Наследници Оца Јустина, Београд, Манастир Ћелије, Ваљево, 12-19.
• Лазар, Абашидзе архимандрит (2014): О Тајним болестима душе, прев. Марина Тодић, Манастир Успења Пресвете Богородоце-Подмаине, Будва.
• Макарије, Преподобни Оптински (2007): Речник спасења, прев. Младен Станковић, Православна мисионарска школа при Храму Светог Александра Невског, Београд.
• Мојсије, Светогорац монах (2013): „Монаштво и посветовњачење”, прев. Лада Акад, Књига о прелести и лажном духовништву, приредили Јован Србуљ и Владимир Димитријевић, друго измењено издање, Православна мисионарска школа при Храму Светог Александра Невског, 217-225.
• Николај, Свети Жички и Охридски (2016): Војловички стослов, Манастир Успења Пресвете Богородице-Подмаине, Будва.
• Рафаил, Карелин архимандрит (2013): „Може ли верујући човек да буде материјалиста? (Прелестни облици спољашњег хришћанства)”, прев. Мирослав Голубовић, Књига о прелести и лажном духовништву, приредили Јован Србуљ и Владимир Димитријевић, друго измењено издање, Православна мисионарска школа при Храму Светог Александра Невског, 440-442.
• Рафаил, Карелин архимандрит (2013): „Од римокатолицизма ка Православљу, или од Православља ка протестантизму”, прев. Мирослав Голубовић, Књига о прелести и лажном духовништву, приредили Јован Србуљ и Владимир Димитријевић, друго измењено издање, Православна мисионарска школа при Храму Светог Александра Невског, 463-467.
• Рафаил, Карелин архимандрит (2016): Пад гордих, прев. Божана Х. Стојановић, Манастир Успења Пресвете Богородице-Подмаине, Будва.
• Сава, Свети: Жичка Беседа о Правој вери, цит. према епископ Атанасије Јевтић (2004): Богословље Светог Саве, Врњци-Требиње, 76-92.
• Свето Писмо, Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа (1998): превод Комисије архијерејског Синода СПЦ, Београд.
________________________________________
[1] Свети Јован Лествичник 2008, 75.
[2] Свети Григорије Нисијски надахнут Духом Светим открива: „Природа Божија, сама по себи, по својој суштини, налази се изнад сваког мишљења… Господ не каже да је блаженство знати нешто о Богу, него имати у себи Бога.” (Свети Григорије Нисијски 2004, 191)
[3] Архимандрит Лазар Абашидзе 2014, 44.
[4] Спаситељ Христос непрекидно открива тајну спасења ученицима својим и свему народу Божијем:
„Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља онај ће га сачувати.” (Мк. 8, 34-35)
[5] Прво блаженство Господње Беседе на гори тиче се оних који срцем виде да су мали пред Богом: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско! (Мт. 5, 3)
[6] 1. Кор. 15, 3-5.
[7] Преподобни Макарије Оптински благовести: „Зашто нам је потребно учење Светих Отаца? Зато да бисмо, учећи од њих, могли да упознајемо своје страсти и слабости, да бисмо знали које оруђе да употребимо и како да се супротставимо нашим непријатељима.” (Преподобни Макарије Оптински 2007, 179)
[8] Свети Сава: Жичка беседа о Правој вери, цит. према: Атанасије Јевтић 2004, 87.
[9] Свети Николај Жички и Охридски 2016, 8.
[10] Богонадахнути Митрополит Јеротеј Влахос опомиње да поједини „православни богослови спроводе у живот посветовњаченост у најдубљем смислу тог појма, када покушавају да богословствују служећи се претпоставкама и закључцима западне теологије и одричући се исихастичког предања, које чини суштину православног богословља.” (Митрополит Јеротеј Влахос 2013, 226)
[11] О овом проблему богообразни монах Мојсије Светогорац сведочи: „Када монаштво заборавља, потцењује, маргинализује своје основно дело, а то је богослужење и непрестана молитва, и када је више заокупљено другим активностима које се боље виде, које се чују, које можда и помажу мањем или већем броју људи, без околишања треба да говоримо о очигледној посветовњачености… Монаштво које се не задржава скрушавајући се у храму, келији, ћутању, читању, молитви, сећању на смрт, у помињању живих и преминулих на проскомидији, него које проводи више времена у музејским и изложбеним просторима, у просторијама са разним збиркама, у цветним баштама, у кухињама пуним савремених механичких помагала и богатих јела, у радионицама са прескупоценим рукодељем, киосцима за продају скупих сувенира, у вођењу туриста, фотографисању, у многобројним и најразличитијним разговорима са високим званицама из политичког живота, интелектуалцима, уметницима и богаташима, говорећи о скупим монографијама и политици, највериватније је скренуо с пута. Ако се манастир претвори у хуманистичку институцију и мисионарски центар, он лукаво постаје сужањ, али не циљева Господњих и Његовог првенственог деловања, него обмани наметнутој потребом времена.” (Монах Мојсије Светогорац 2013, 219-220)
[12] Свети Игњатије Брјанчанинов 2008, 534.
[13] Свети Игњатије Брјанчанинов 2008, 158.
[14] Архимандрит Рафаил Карелин 2016, 27.
[15] Архимандрит Рафаил Карелин 2013, 442.
[16] Апостол Павле упозорава на погибељ недостојног причешћивања:
„Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој… Јер који недостојно једе и пије, Суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега.” (1. Кор. 11, 27 и 29)
[17] Архимандрит Рафаил Карелин 2013, 466.
[18] „А данас – данас несрећни Срби, скоро сви, многе владике, многи свештеници, па и монаси, одбацили главни циљ Христовог Јеванђеља: Искање Царства Божјег и Правде Божије у овоме свету. Јуре да задовоље сласти и власти овога света.” (Преподобни Јустин Ћелијски 1998, 18)