Шта добро да учиним да бих имао живот вечни? Ово питање са узбуђењем треба да постављамо сваки дан, увек треба да га постављамо Господу и себи. И да размишљамо о томе како да уредимо свој живот, шта да урадимо како бисмо наследили вечни живот, како бисмо постали наследници вечних добара.
„Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века,“ – у томе је наше уздање, у томе је наша вера, иако често заборављамо на то и бринемо се, као људи који су побожни колико могу, управо за данашњи дан, да данас не згрешимо и да нам буде боље, и да буде боље у складу са заповестима Божјим. Али не сећамо се увек да чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века. Живот будућег века, вечни живот је управо оно што чекамо и у шта се уздамо, како бисмо у том животу вечно били с Богом, с Творцем, с Анђелима, са свима светима.
Наш пролазни живот, колико год да је дуг, диван, леп, пун дела, подвига и победа – свеједно траје један трен. Људи ће заборавити сваког човека, колико год да је диван и изванредан и колико год да је учинио у свом животу, зато што је све то пролази врло брзо, као трен. Човек је живео – и нема га. И све што је радио – људи чак неће ни сазнати шта је радио, не сећају се, зато што смо сви наследници вечног живота, и шта год да радимо овде треба да имамо на уму да нам предстоји бескрај и да је оно што сад радимо – само почетак.
„Шта да учиним да наследим вечни живот“ – овим речима се обратио и један побожни младић који је тражио Бога. Он се обратио Христу и назвао Га је Благим (Добрим) Учитељем. Из ових речи видимо да је схватао да се пред њим не налази просто човек зато што се реч „благи“ односила управо на Божанство. Зато му Христос каже: „Зашто ме називаш Благим? Благ је само Бог.“ Младић као да се колебао, није Му рекао: „Ти си Син Божји“, али је осећао изузетну снагу у овом Учитељу, изузетну благодат и тако Му се обратио: „Шта да радим да бих добио вечни живот?“ Господ му каже: „Поштуј заповести“ – и набраја ове заповести које су свима нама, хришћанима, добро познате. Познате су чак и људима који не иду у Цркву и који нису читали Јеванђеље. Ове заповести знају практично сви: не убиј, не чини прељубу, поштуј оца и мајку – то је главно на чему се гради човеков живот. Ако човек не зна ове заповести, ако их не поштује, највероватније ће га у овом кратком животу задесити крах.
И ево, младић каже: „Све то поштујем од младих година,“ питајући на тај начин: „Шта још? То ми је већ јасно и блиско, и у складу с тим живим.“ И онда му Господ каже: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди, па све своје имање подели сиромашнима, дођи и хајде за Мном“ – то су услови савршенства, а не само спољашње побожности. То није само поштовање закона, већ савршенство које приближава вечном животу, и Господ га открива овом побожном младићу, али се он ражалостио и отишао је, зато што је имао велико богатство. Овај човек је имао много материјалног богатства, а можда и неко друго благо, и ражалостио се на саму помисао да ће морати да се растане од тога како би постао Христов ученик. Христос му каже: „Дођи, па хајде за Мном,“ а ми се сећамо како је исто говорио и царинику Матеју, и другим апостолима-рибарима, који су одмах оставили своје мреже, цариник је напустио свој посао, и кренули су за Христом.
А овај побожни младић је поступио другачије. Ражалостио се и ми не знамо чак ни његово име. Тако је у својој жалости, може се рећи, нестао из јеванђељске историје. И Господ Својим ученицима каже: „Тешко је богатом да уђе у Царство Небеско, лакше је камили да прође кроз иглене уши.“ А ученици су се зачудили, па кажу: „А ко уопште може да се спаси?“ Зашто се апостоли толико чуде? Па зато што се, кад су они живели, у јеврејском народу богатство сматрало благословом Божјим, и сад видимо да је у великом броју народа, и хришћанских, и нехришћанских, богатство нешто важно, нешто религиозно, да су они све време око њега. Где је богатство, тамо су и ови људи. Зашто је то тако? Зато што они делимично верују. То постоји и у протестантизму, односно, ако си богат човек то значи да те Господ благосиља и воли. Тако су размишљали и они Јевреји, и апостоли и зато су се толико зачудили. Христос одједном потпуно укида овај закон, каже: „Не, немојте мислити да ће онај ко је богат ући у Царство Небеско, већ напротив.“
То, наравно, не значи да човек који данас живи и који је прилично богат, сто посто неће ући у Царство Небеско, а да ће онај ко нема имање и новац, ући. Главно је да човека богатство не спречава да постане Христов ученик, да постане Његов апостол, да иде за Њим. И заиста, мораћемо да продамо врло много свог богатства како бисмо се спасили, у смислу да ћемо морати да се ослободимо свега што нам не дозвољава да одемо ка Христу. А то није само материјално богатство, то је можда тежња ка власти, каријери, бескрајно учење, тежња ка неким пројектима, да нас људи хвале, да постигнемо различите висине, али Господ то не очекује од нас. Он пре свега очекује верност и љубав према ближњем и поштовање јеванђељске истине. И само такви људи могу да се називају Његовим ученицима и да буду савршени, а Господ нас је позвао на савршенство. Не на неку просечну побожност, већ на савршенство, на светлост. И ако будемо тежили ка светости, достићи ћемо бар неки степен у делу свог спасења. А ако не будемо тежили ка светости остаћемо негде на прагу храма Божјег и Господ ће нам рећи: „Проповедао сам и поучавао на вашим улицама, а где сте ви били?“, а ми ћемо рећи: „Па видели смо Те, знали смо.“ – „Али нисте поступили онако као што сам вас молио, нисте постали Моји ученици, нисте постали савршени,“ а Царство Небеско је за савршене, а не за слабе, кукавице и неодлучне људе.
Ближи се 1. септембар. У принципу, раније је у Русији дуги низ година, па чак и векова, то био почетак године. И у принципу и јесте тако, посебно за породичне људе, за родитеље, а већину људи ипак чине они. Првог септембра почиње школска година и у школама, и на универзитетима, и ми често уз овај датум везујемо покушај да учинимо нешто ново у свом животу. Пример овог јеванђељског младића за родитеље, за учитеље и за све нас треба да буде врло важна лекција како би наша деца, како би наши младићи, будућност наше Цркве, учили не само да поштују Законе Божје, већ како би тежили ка савршенству. Како се, кад порасту, а нарочито кад их буду нападале разне страсти, неоптерећени овим имањем и богатством, сталним стицањем знања која се не односе на Јеванђеље, не би ражалостили и не би напустили Христа. Ми својим примером треба да их учимо да буду верни ученици Господа нашег Исуса Христа, да буду људи на којима се остварује обећање вечног живота, који чекају васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин.
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Извор: srpska.pravoslavie.ru