Омладина, пролазећи кроз искушења и мучења, покушава да нађе смисао живота. На сопственом искуству, у својој породици искусивши да је живот лош, разочаравши се у све нас, уморни, намучени и изранављени реалношћу у којој живе, они прибегавају наркотицима како једином једноставном решењу.
Али, уколико је човек дошао до тога да је постао зависан од ових ствари, значи да је искусио ад усамљености. Узрок је недостатак заједнице, немогућност општења са другим човеком, али и то што у његовом животу нема основних компоненти које га чине: оца, мајке, браће, сестара, породице, Бога – Небеског Оца човека. Он не зна за Царство Божије, за ову велику реалност, пред којом су све наше тешкоће ништавне.
Треба да се запитамо: који је прави разлог пада ове деце? Треба се замислити како да гледамо на њих. Можда су они сами криви што узимају наркотике?
Човек се не рађа као наркоман. Али, ако друштво, па и Црква – сви без изузетка – толеришу или чак и потпомажу овакву ситуацију која дете привлачи ка наркотицима, тада ћемо пре у њему видети жртву, а кривци ћемо бити ми. Неопходно је схватити да проблем наркоманије није у наркоманима, већ у нама самима. Ми смо то дрво које рађа такве плодове.
Када одгајамо човека, разочаравамо га нашом безосећајношћу или пак тиме, на који начин узимамо учешће у његовом животу –шта очекујемо од њега?! Ако разарамо свој дом, своју породицу, није зачуђујуће ако је крај трагичан. А треба се учити да изграђујемо (дом и породицу), учити се да разговарамо једни са другима, да градимо топлину дома, савлађујемо себе у браку, да би наша деца расла уравнотежено и потпуно, да би увек имали ту велику утеху: отац и мајка, сједињени љубављу, благословеним породичним односима, свакодневним присиљавањем себе ради добра деце.
Држава и друштво непрекидно занемарују човека, не сматрају ни за шта све оне темеље и потпоре које су у младости тако потребне човеку, да би ојачао. Шта произилази из свега овога? Очигледно: нихилизам. Млади човек као одговор такође све не сматра ни за шта, никоме не оставља место у своме унутрашњем свету. Али како да стане на ноге? Како да живи, а да нема на шта да се ослони? Тако их ми приклањамо да почну да узимају наркотике! Учинили смо све да би ову децу лишили смисла живота, да их отргнемо од природног тока, од отачког предања, од њихове везе са Небеским Оцем, са Богом.
Блаженопочивши старац Пајсије је говорио да је потребан најјачи наркотик, да би се прекинуло са узимањем наркотика, а то је – Христос! То је опит Свете Литургије, опит личне везе човека са Богом. То је сусрет са Христом у сопственом срцу. Овај је опит толико велики да се све пре њега помрачује у поређењу са њим. Он тако преиспуњује човека, да у њему уопште не остаје празнина коју би испунили смеће и отров. Борити се са наркотицима једино таблетама – само још јаче рањава човека. Овај је проблем болан и тежак. Као што је познато, нама одговара свако нарушавање закона природе и природног поретка ствари. На крају крајева природа ће се осветити за себе човеку. Тако је и са наркотицима: то је казна родитељима за оно што нису учинили, што је упућено свима нама у односу на децу.
Трагично је уколико покушамо да лечимо симптоме, а не узроке. Тако ми данас покушавамо да залечимо ране које су наркотици нанели, не протествујући против онога што изазива њихову употребу.
Будимо опрезни. Узнемиримо се „добрим узнемирењем“, како је говорио старац Пајсије. Загледајмо се у себе, предајмо себе суду других. Почујмо нашу децу, погледајмо шта се дешава, да не би смо обмањивали сами себе. Почнимо да поправљамо сами себе – то ће бити најбоље за нашу децу, јер су она плод тога, како ми живимо. Почнимо да лечимо себе, да би смо поправили наш однос са сопственом децом. Тада ћемо припремити добру подлогу, на којој ће израсти добра стабла и она ће нам донети добар род.
Дакле, јасно је да моралне поуке, опште флоскуле, научни закључци неће убедити омладину у неопходност тога да се држе даље од наркотика, када су њихово дејство у свој силини већ искусили на сопственом искуству. Не мислим да је на тај начин могуће утицати на било кога. Неопходно је нешто јаче од наркотика, да би се отргли од њих. Свети Јован Лествичник говори: „Гаси љубав љубављу“, односно, телесну љубав гаси љубављу према Богу. Духовни живот није одрицање од осећања, већ њихово преображење. То јест. Треба узети човека, онакав какав он јесте, са свима страстима и преобразити га у светлост Христову. Тада му ништа не може одолети. У Цркви живи Христос, који исцељује човека.
Не боримо се са некаквом прашином, са нечијом лошом навиком, већ за самог човека, да окуси сладост слободе, за коју га је Бог створио. Људима недостаје Христос: Он је алфа и омега нашег бића. Деца, па и ми сами, беже незнано куда и тако постају робови ствари. Али у ствари, нама је потребно само једно: наш Христос, наш мир, наша слобода. Омладина је не тражи на овим путевима, али ми из искуства знамо када ови младићи нађу мир, нађу Христа, тада ће они заиста наћи себе и схватити узвишеност свога постојања.
Ово је наша заједничка одговорност, свих по узрасту старијих, да будемо истински људи. Не такви да се гађамо таблетама, већ људи речи, испуњени љубављу, преданим делу, ћутању, смирењу, тој истини, којој нас учи Јеванђеље и коју млади човек тражи у свакоме са којим се његов живот укршта. Тако млади људи могу да нађу потпору и смисао свога живота. Најважније је наћи смисао живота, а када га нађеш, све остало ће постати беспотребно.
Наркотици нису само велика лаж, не само обмана и замка, већ и страшно ропство. Апостол Павле значајно говори: ко је чиме побеђен, томе и робује (2Пет. 2, 19), односно, која страст побеђује човека, та га и поробљује. Бог је постао човек, да би нас ослободио од проклетства закона Својом Часном Крвљу. Али долази велики диктатор, ђаво – наше „ја“, наше окружење, наше страсти и опет нас обезглављују и чине својим робовима.
Митрополит Атанасије Лимасолски