Приступивши Исусу, законик Га је питао: „Која је највећа од свих заповести?“. Исус му је одговорио: „Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњег свог као самог себе. Нема веће заповести од ових“ (Мк. 12: 28 -31).
Овај одломак из Јеванђеља смо чули много пута, али да ли смо се замислили над тиме шта значи љубити Бога свим срцем и свом душом? Срце је духовни центар човека, у коме се рађа и свака нечистота, као и најсветија осећања. Треба да живимо тако да читаво наше срце буде испуњено Богом, прожето Његовим присуством. Наше срце се одазива на све што се дешава око њега, и стога неретко бива испуњено смућеношћу, немиром, бригом, а могли би смо да живимо тако да оно буде испуњено Богом и да у њему царује љубав Божија. Колико би смо само тешкоћа, невоља и проблема, унутрашњих и спољашњих, избегли, када би смо само научили да усмеравамо своје унутрашње срдачне силе на љубав Божију, када не би душу своју траћили на сујету, на увреде и бриге повезане са животом овога света.
Како да заволимо Бога свим својим разумом? Пре свега, ако увек на уму будемо имали име Божије, ако се молитва Исусова сједини са нашим умом, ако Бог непрестано буде присутан у нашим мислима. Често се наш ум не занима оним чиме би требало, чак се и у време молитве расејавамо и мисли нам лутају „по далекој земљи“. Често не умемо да контролишемо своје помисли и тада нам долазе греховне, блудне помисли, помисли зависти, мржње. Многи се пороци управо рађају у уму и уколико не умемо да га контролишемо не можемо да се супротставимо развоју порока и греховних страсти у нама.
На крају крајева, Бога треба волети и свом снагом својом, илити читавим нашим телесним саставом. Не треба да су само ум, душа и срце сасуди, који у себе смештају љубав према Богу, већ и наше тело треба да буде прожето овом љубављу. Данас смо слушали речи апостола Павла: „Свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже“ (2Кор. 4, 10). Како може Бог бити прослављен кроз наше људско тело? И како се слава Исусова може открити кроз наше тело? Најпре уколико не допустимо себи многобројне пороке, грехове и страсти, повезане са животом нашег тела. Са каквом лакоћом се неки од нас односе према нарушавању седме заповести: „не чини прељубе“. Како се често догоди да се на исповести слуша о абортусима, као о нечему свакодневном, обичном; да се слуша о ванбрачним везама, о супружничком неверству. Све док живимо тако, нема ни говора о томе да се Христос прославља кроз наше тело.
Уколико у души, срцу, уму и телу човека царује Божија љубав, то значи да је човек на путу ка светости. Како су многи од светитеља достизали таква стања да су се њихова тела мењала, преображавала, и након њихове смрти, земни остаци су остајали нетрулежни, па и више од тога, постајали су миомирисни? Управо зато што су тела светитеља била прожета Божијом љубављу још за живота. Али и ми по својим моћима треба да стремимо томе, да наша тела постану храм Божији. Храм Духа Светога.
Са првом заповешћу повезана је и друга: „љуби ближњега свога као себе самога“. Прво не бива без другога. Не можемо љубити Бога свим срцем, свом душом, свим умом и свом снагом, а да притом не љубимо ближњег. Али не можемо ни истински љубити ближњег, уколико не научимо да љубимо Бога. Немогуће је љубити ближњег и притом нарушавати седму заповест. Блудна страст нема ничег заједничког са љубављу. По спољашњем облику она може да подсећа на љубав, али је њена суштина сасвим супротна, јер је истинска љубав ка ближњему – жртвена љубав, а не разонода, усмерена на задовољење похоте.
Господ говори: „Љуби ближњега свога као себе самог“. Ово значи још и то да ми треба да волимо себе саме. Не у том смислу да чинимо себи уступке, да угађамо својим слабостима, пороцима и страстима, већ у томе смислу да се бринемо о своме уму, срцу, телу, да би љубав Божија царовала у нама. Уколико не заволимо себе таквом хришћанском љубављу, онда не можемо волети ни Бога, ни ближњег, не можемо испунити ову заповест, која је највећа у закону, и на којој су засновани и закон и пророци. Амин.
Митрополит Иларион (Алфејев)