Једном приликом сам причао деци на веронауци да када се дете роди, ако је смртно болесно, може да га крсти било ко, ко је крштен, не мора свештеник да буде присутан. Бабице су у школи училе некада: када се дете роди, ако је тако, она га закрсти: “Крштава се дете Божије - па каже име - у име Оца и Сина и Светога Духа, амин”. И, дете се сматра крштеним. Уколико се деси да дете умре, може се служити опело; уколико дете преживи, допуњава се Света тајна са Миропомазањем.

Рекао сам вам и да ђаво не може да чита мисли, али добро слуша шта ми говоримо. На основу нашег понашања, и његовог 1000-годишњег искуства, може добро да процени шта ћемо да урадимо, и зато јако добро ради свој посао. И, тако, ја то испричам деци на веронауци, не прође ни два дана, а мојој супрузи, која је била трудна са Петром, скочи притисак на 200/140, из чиста мира. У Хитну помоћ у Врњачкој Бањи, из Врњачке Бање у Краљево. У Краљеву, долази доктор и каже: “Ваша супруга не реагује ни на какве терапије, ни на какве лекове, притисак је јако висок, ми морамо да је породимо. Само када је породимо, њој ће пасти притисак. Али, ми овде немамо ове савремене инкубаторе. У питању је 7. месец, дете је мало, 1,5кг, неће моћи да преживи. Тако да... бирајте: да ли да ризикујемо живот жене, да је транспортујемо за Београд да би дете преживело, или да вадимо дете да би жена преживела?”

Ја кажем: “Је л’ можете ви њу да транспортујете за Београд?” Каже: “Не можемо са овим притиском, не смемо. Мора да се спусти бар на 160 да би могла да иде санитетом”. “Добро, докторе, држите колико год можете, да се ја помолим да јој Бог спусти притисак на 160”. Каже он: “Мани се тога, човече, живот је у питању, твоје жене и твог детета!” Ја кажем: “То што ви не верујете - то је ваша ствар. Ви радите ваш посао, ја ћу да радим свој”.

Ја сам тада био вероучитељ, нисам још био свештеник. Јавим и мом о. Герасиму, и клекнем. Тамо није било ни икона, ни ништа, усред болнице. Није место, није време, али је и време и место. Давим се од проблема, у питању је живот! И, ја се помолим овако: да Бог њој спусти притисак на 160, да можемо да је транспортујемо, тако да се она безбедно породи у Београду, и да дете има инкубатор да преживи. Ето, то је била моја молитва. Како сам се ја помолио, тако ми је Бог и дао. Тог момента, њој је спао притисак. Долази доктор и каже: “Спао је притисак на 160, можемо да је транспортујемо...”

Одмах, седнемо ми у санитет, и доктор пође са нама, и медицинска сестра, и ја, и супруга, и - за Београд. ЦТГ - срчани откуцаји детета - слаби. Дете почиње да умире у стомаку мајке. Хитно царски рез! Обаве они царски рез, мали као кифла, 1,5кг, немаш шта да видиш. Ставе они њега у инкубатор, на неонатологију, три дана - дете повраћа крв! Неће да једе, почео је да калира, да губи на тежини, откуцаји срца почињу да слабе, долази сестра и каже ми:

“Да сам на вашем месту, не бих гајила никакве наде. Спремите се...”
“За шта да се спремим...?”
“Па, спреми се за сахрану...”
“Чекајте, је л’ ви имате тај инкубатор, и дете је у инкубатору? Па, у чему је проблем? Шта ради тај инкубатор?”
“Даје кисеоник, и светлост, и топлоту...”

И, ја онда схватим: да је мени Бог дао оно за шта сам се молио! Али, није моја молитва била исправна! Бог ми је дао то да ја видим да се нисам молио за исправну ствар! Је л’ то тражиш? Ево ти. Зашто? Јер сам се уздао у инкубатор да ће да ми спасе дете, а не у БОГА! Уместо да сам рекао: породи се, жено, насред пута; Боже, нека дете живи! И, Бог би рекао: Амин. Не, него ја се уздам у машину да ће да ми спасе дете. Је л’ хоћеш машину? Ево ти машина. А, дете умире!

И, шта сад? Oдем одмах на Калемегдан, тамо има црквица Свете Петке, ту је био један свештеник - ја одмах код њега: “Оче, ја бих да се исповедим...” И, ја му испричам шта је било: ја сам се уздао у инкубатор, молио сам Бога за инкубатор, добио сам инкубатор, и ником ништа. И, он ми каже: “Иди тамо и кажи: крштава се слуга Божији Петар, и крсти га: у име Оца, амин, и Сина, амин, и Светога Духа, амин”. Ја нисам рекао да ће да се зове Петар, то је он рекао - то је била порука од Бога. Ја се, у том тренутку, сетим да сам ја, неколико дана раније, то причао ђацима. То је лекција у пракси! Ја, вероучитељ.

Враћам се назад, трчим на неонатологију, дођем до сестре:

“Сестро, ја хоћу да крстим дете!”
Она ме гледа: “Молим?!” “Пуштајте ме унутра!” “Па, не можемо, то није по протоколу...”
Рекох: “Жено, је л’ можеш ти нешто да урадиш да спасеш моје дете?”
“Не могу”.
“А, мени браниш да урадим оно што ја могу да урадим?!...”

Они су видели да сам ја решен, нема шансе да ме зауставе. Обукоше ме као хирурга, ставили ми капицу, маску, патофне. И, долазим тамо, он у инкубатору, немаш шта да видиш: кост и кожа од детета, неке игле по њему, цеви, чују се они звуци откуцаја срца, на инкубатор његов залепљена икона Богородице Млекопитатељнице. И, ја, преко инкубатора: “Крштава се слуга Божији Петар, у име Оца, амин, и Сина, амин, и Светога Духа, амин”. И, изађем испред, и чекам.

И, покајао сам се искрено, схватио сам лекцију. Али, Бог ми није дао ту лекцију да би погубио мене, жену или дете, него да бих научио. А, ја сам се извукао, и сви смо се извукли зато што смо размишљали и учили, у том тренутку, а не зато што смо препуштали све случају. Или, да сам ја трчао код неког светог оца са Свете Горе или неког светог манастира, да се он моли за моје дете... Имаш колена, имаш језик, имаш руке - моли се! Крсти се, моли се, плачи, клечи, туци се у груди као Свети апостол Петар, кај се!

И, тог тренутка, Петар - који је ту сада са нама и носи барјак све време - престао је да повраћа крв и почео је да једе. Сто грама дневно је добијао на килажи! Прозвали га доктори на неонатологији: шампион. Ја сам после отишао и купио велики број молитвеника. Оставим ја то на онај пулт - разграбило се, за секунду. Све су мајке поузимале молитвенике, да се моле Господу за своју децу. То је снага молитве!

Ја после долазим код деце (ђака), пет дана сам имао слободно због рођења детета. Ја долазим, они кажу: “Па, где сте, вероучитељу, како сте?” “У, рекох, децо, да вам причам...” - ја сам њима причао то да и они знају да се снађу сутра - “...како вам је пао вероучитељ, али није пропао, него је устао...” Тако, браћо и сестре, Господ нас учи, али на оне лење, које неће да се моле Богу, Бог неће да погледа...

О. Предраг Поповић, Велика Плана
Извор: saborna-crkva.com