Многи се питају како да препознају Божију вољу у свом животу и шта треба да учине да би је испунили. Неки траже савете код духовних стараца, други, попут преподобног Варсануфија Оптинског, слушају речи малог детета, док трећи прибегавају бацању коцке. Међутим, постоји сигуран начин да се Божија воља спозна и испуни – без грешке. Апостол Павле га кратко помиње у Првој посланици Солуњанима: „На свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу“ (1 Сол. 5, 18).
Да ли разумете шта нам поручује? „Ово је за вас воља Божија у Христу Исусу.“ Шта Бог жели од нас? Да Му будемо захвални за све. Ове једноставне речи крију у себи велико, свеобухватно делање. Бити захвалан за све значи непрестано чувати своју везу са Господом. Бити захвалан за све значи на све гледати чистим оком, у свему препознавати Божије дарове. Бити захвалан за све значи прихватати све са поверењем, са вером. Само са таквим унутрашњим ставом човек може истински да се моли, способан је да стане пред Бога.
Захвалност није само када човек говори: „Слава Теби, Боже!“ или „Господе, хвала Ти!“ – иако је и то добро. Истинска захвалност је нешто много дубље. Свети Василије Велики то дивно објашњава. Он се ослања на речи пророка Давида: „Благосиљаћу Бога у свако време, свагда је похвала Његова у устима мојим“, и тумачи их овако: „Пророк очигледно говори нешто немогуће. Како може хвала Божија непрестано бити у устима човека? Када разговара, у свакодневном разговору, у његовим устима нема Божије хвале. Када спава, онда ћути, а када једе и пије, како његова уста могу изговарати хвалу?“
Стога је јасно да када пророк каже: „Свагда је хвала Његова у устима мојим“, он не мисли на телесна уста. Он говори о неким унутрашњим, духовним устима – устима срца. То су она иста уста којима човек окуша духовну храну, благодат Божију. О овим устима говори Господ: „Рашири уста твоја и испунићу их“ (Пс. 80, 11). И овим устима, устима срца, човек заиста може хвалити и славити Бога увек – и када једе и пије, и када је принуђен да говори нешто земаљско, и када спава – укратко, када год се бави било којим послом. Ако при сваком делу чува у свом срцу мир, радост, љубав, и све у свом животу прихвата са вером у Божији Промисао, онда то и значи да он устима срца „свагда“ благосиља Господа.
Дакле, захвалност је посебно стање срца. Ако човек заиста тражи Бога, онда је позван да чува ово стање срца у свим околностима: то јест било да му Господ даје нешто добро или жалосно. У свако време, у свакој ситуацији, човек треба да пази да му у срце не уђу помисли роптања или незадовољства.
И када се неко труди да тако проводи свој дан, тада на молитву стаје лаке и будне душе, без тешког терета помисли, са ревношћу, жељом, спреман да сусретне Бога. А ако човек није навикао да за све благосиља Господа, онда ће се непрестано у молитви сусретати са препрекама, све ће му сметати. Као што каже један савремени старац: „Ако се не научимо да за све благодаримо, онда ће људи и околности увек бити за нас извор лоших помисли, тешкоћа, искушења и страсти.“
Заиста, док човек не научи да чува у свом срцу осећај захвалности Богу, његов ум ће непрестано производити лоше помисли. Свака ситуација ће за њега бити искушење. Ако се нађе поред њега неко, на пример, тих или галамџија – код њега ће се одмах родити мноштво помисли. Замоле ли га за нешто – помисли ће бити још више. Сакрије ли се сунце иза облака или почне киша – опет наваљују помисли. Не успева ли нешто – помисли, помисли, помисли... И увече човек стаје на молитву уморном и исцрпљеном душом, као да на њој лежи неки непомични терет. Када са оваквим теретом покуша да се моли, то му мало успева. Старац Емилијан о овоме каже: „Када покушавамо да се ослободимо онога са чиме се морамо суочити у животу, када покушавамо да променимо себе и постанемо бољи, па тек онда да започнемо духовни живот, тада падамо у највећа искушења. И долазимо до краја живота, не остваривши ниједну своју жељу, не спознавши ниједну тајну небеског живота. Проводећи тако свој живот, ми у ствари служимо свом ’ја’, а не Господу.“
Обратите пажњу како је старац у једној поуци описао све проблеме, сву узалудну борбу коју људи воде, уместо да се баве јединим важним: да непрестано призивају име Господње са осећајем захвалности.
На пример, човек мисли да му је нешто ускраћено у животу. Сматра да му недостаје добро образовање, или да му у детињству нису поклонили довољно љубави и пажње, или га још нешто мучи. Само једна оваква помисао може потпуно растројити његов духовни живот, и он ће потом живети као птица сломљених крила. Гаси се ревност за молитву, за духовни живот. Зашто? Зато што у његовом срцу недостаје главно – захвалност.
А колико тек проблема настаје због незадовољства самим собом! Овакве помисли су главни разлог свих тешкоћа! Човек не може да се смири и прихвати себе онаквим какав јесте. Знајући за своје слабости, човек се огорчује, тугује, и на крају прекида своју борбу. То значи да он себе не прихвата, и одатле долази мноштво разних помисли и потешкоћа.
А шта значи прихватити себе? Свети Исаак Сирин каже да је за то потребан двојак подвиг: спољашњи и унутрашњи. То јест, неопходно је испуњавати заповест на делу – никако не показивати своју гневљивост или огорченост споља. Када човек открива своју страст, то значи да у том моменту не води духовни живот. Он се окреће од Господа, не слави Га. Као друго, неопходан је унутрашњи подвиг. Када помисли опседају наш ум, у том тренутку је потребно посебно снажно се обратити Господу, свецело сабрати свој ум и усмерити га у речи молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног(у)!“ И управо ово су оне две лепте које сваки човек може принети Господу и које Он с љубављу прима. Веома је важно за сваког човека да схвати какав је он у ствари, шта може принети Богу, и да управо то и приноси од све душе.
Догађа се да човек помисли да би му било много лакше да живи у другој земљи, у другој клими. Други се нервира због тога како неко с њим разговара. Каже: „Цео живот би био другачији да ја нисам овакав какав јесам!“ И тако људи пребирају по разним помислима: „Кад би бар поред мене били другачији људи. Тада би ми све било добро: и планине, и море, и увек би било светло и топло. Кад бих имао такав и такав таленат, тада би ме ценили. Али како то да постигнем?“ Људи мисле да ће, уколико успеју да промене нешто око себе, или у себи, тек тада започети за њих духовни живот.
Међутим, духовни живот за нас не започиње када се све са нашег становишта одвија идеално и правилно. Духовни живот започиње када се трудимо да благосиљамо Бога у свако време и захваљујемо Му за све: за људе који су поред нас, за сваку околност у којој се налазимо, за то каквим нас је Бог створио, за своју прошлост, за све.
Чак и за оно што нам се чини неразумљивим, погрешним или непријатним – и за то можемо благодарити и благосиљати Бога. Подсетимо се у каквим је околностима Давид испевао своју песму: „Благосиљаћу Господа у свако време, хвала Његова је свагда у устима мојим“? У наслову Псалма се каже да га је испевао „када промени лице своје пред Авимелехом“. Подсетићу вас на детаље овог библијског догађаја. Саул је из зависти одлучио да убије Давида, а овај је побегао од њега у туђину, к цару филистејском Авимелеху. Но, показало се да га и тамо мрзе и желе да га убију. Тада се Давид, да би избегао смрт, правио луд пред Авимелехом. Када су га довели до царског дома, он је почео да се баца на зидове и лупа о њих као да су бубњеви. Цртао је прстима на вратима некакве фигуре и ишао је четвороношке као животиња. Увидевши ово, цар рече: „Ово је луд човек, зашто сте га довели код мене? Зар је код нас мало будала?“ И Авимелех је наредио да се Давид протера. Управо после тога Давид је испевао своју знамениту песму: „Благосиљаћу Господа у свако време“. Он ју је испевао у најсложенијим моментима свог прогонства, у смртним опасностима. Давид није туговао и жалио се: „Зашто сам ја тако несрећан? Зашто ме свуда прогоне непријатељи и опасности, тако да морам да се понижавам и глумим безумника?“ Ништа слично томе није рекао, већ је запевао: „Благосиљаћу Господа у свако време, хвала је Његова свагда у устима мојим.“ Зашто је овако певао? Зато што је осетио да му се, и усред невоља, приближава Господ. И својим песмопојем, Давид се усмерио у сусрет Господу, открио Му је своје срце.
Ево примера и за нас, шта да чинимо када нам је тешко. Дакле, нећемо гледати само на себе, затварати се у себе и жалити се: „Како ми је лоше, како ми је тешко, како сам несрећан... Зашто се на мене све ово свалило?“ Да је Давид у својим невољама гледао само на себе и размишљао како му је тешко, тада би се његова душа покрила непрозирном тамом. Но, Давид није промишљао о себи без Бога. Он је у свим околностима гледао на Господа и срцем је осећао живо дејство Бога у свом животу. И он је благосиљао Господа.
Управо тако ћемо и ми знати да нам се свака невоља даје да бисмо још више приближили своје срце Богу. И ако се не подамо унинију (мрзовољи), већ благословимо Господа, онда ће нам Он истински открити оно што ухо наше није чуло и око није видело, и у срце наше није дошло. Зато нас блажени Августин призива: „Ти, који певаш: Благосиљаћу Господа у свако време, благосиљај Га када ти даје добра, али Га благосиљај и када ти их ускраћује. Он даје, Он и ускраћује. Но, Себе Самог Он ти неће ускратити ако Га будеш благосиљао.“
Зато, ево шта је најважније. Благосиљајмо Господа у свако време, у свим околностима – да би Он свагда био с нама, испунио наша срца Собом. Јер Он не може ући у наше срце као у Свој дворац док је оно испуњено страстима, жељама, љутином. А када благосиљамо Господа, онда се одричемо свега овога и очишћујемо дворе нашег срца за Јединога Христа. И Христос улази у наше срце и доноси са Собом блаженство у коме се састоји смисао нашег живота. Као што каже старац Емилијан, чијим речима бих завршила ову беседу: „Тако да Те благосиљам у животу моме, у име Твоје да уздижем руке своје (Пс. 62, 5). У супротном, престајем да постојим, да живим. Само када почнем да Те величам и славословим, тада ће живот мој добити вредност – јер ће бити уз Тебе.
У име Твоје да уздижем руке своје – Теби ћу се молити, Теби обраћати. Једини Бог мој, једина моја мисао – бићеш Ти.“
Мати Домника
За Фондацију "Пријатељ Божији" са руског: Петар Волков
Извор: sestry.ru