Брак је веома важан догађај у нашем животу и сама Црква га благосиља и штити. Знате, у првим годинама Цркве постојали су одређени хришћани, јеретици разуме се, који су учили да је брак нешто гнусно, нешто ниже од чедности и да нико не би требало да ступи у брак. Али Свети апостол Павле говори: „Женидбу да држе сви у части, и постеља женидбена да буде чиста“ (Јев. 13, 4).

Црква је врло рано у постулатима Апостолских и Васељенских Сабора одбацила такве погрешне идеје о браку. На једном од Сабора чак је разматрано да ли свештеницима треба да буде дозвољено да буду у браку. И римокатолици до наших дана још увек не допуштају својим свештеницима да се жене – тамо нема брака, него само целибат. И тако се на том Сабору водила расправа може ли свештеник да буде ожењен, зато што су неки хришћани сматрали да је брак нижи од чедности, да се не уклапа у духовни живот, а тим пре у живот свештенства.

Разуме се да православни оци нису прихватили то јеретичко и погрешао гледиште и један подвижник, Свети свештеномученик Пафнутије, чак је стао у одбрану свештеника са породицом и рекао да поштен брак није препрека за свештеника. Од тог тренутка у Православној цркви постоје ожењени свештеници. Сходно томе, Црква прихвата, благосиља брак и верује да је он пут за спасење.

Главни циљ брака, тог толико важног догађаја, јесте наше спасење. То треба добро разумети, зато што на тој основи треба и градити брак; ако човек не положи правилну основу, онда ће све на крају испасти криво. Из свог малог искуства – наравно, не личног, јер ја никада нисам био у браку, – но из искуства које сам стекао из разговора са многим људима који се сусрећу са разним проблемима, а нарочито из разговора са православним супружницима, блиским Цркви, који такође упадају у невоље и тешке положаје, увидео сам да и њима недостаје та спознаја да је брак пут за спасење.

Неко ће ипак рећи:

– Ја сам се оженио јер хоћу да будем срећан. Желим да будем са особом која ће ме волети и да у нашој породици царује хармонија. Желим да моја породица буде моја сигурна лука где могу да се одморим када се вратим кући, – тако ми причамо.

Да, све је то природно, људски. Али да ли тако треба да буде? Навешћу један пример из монашког живота, како бисмо разумели да је тај пагански дух евдемонизма проникао и у наше хришћанско размишљање.

Данас младић који жели да постане монах говори следеће:

– Желим да се закалуђерим, да нађем добар манастир, са добром братијом, добрим оцима, добрим старцем. Желим да тај старац буде свет, разборит, да се не љути, да није злобан, да се не односи лоше према мени, да разуме све моје потребе. Добро би било и да се манастир налази на лепом месту, ма да све тамо буде добро!

И ето човек са таквих полазишта улази у монашки живот. Тако сам и ја почео као млад монах, али сам напослетку схватио да је то била грешка. А у „Патерику“ примећујемо сасвим супротно гледиште. Тако је неки младић пришао старцу и упитао га:

– Авва, куда да пођем да се спасем?

То јест „куда да се запутим како бих се закалуђерио“? И добио је одговор:

– Чедо моје, иди тамо где те чека труд, тамо пођи. Не иди тамо где је све лако, ако желиш да се спасиш. Уколико хоћеш да будеш задовољан, да ти буде добро и лепо, онда у реду, иди тамо где је све лако. Али ако заиста желиш да пронађеш спасење иди тамо где су потешкоће, где је потребан труд.

Једном је неки младић упитао Авву Захарија:

– Авва, како треба да се понашам са манастирском братијом како бих достигао спасење?

И старац је узео своју камилавку, бацио је на земљу, изгазио је и рекао:

– Ако постанеш овакав, тада ћеш се спасти. Ако постанеш ова камилавка, и други те буду газили, моћи ћеш да се спасеш.

Није му рекао: „Ако хоћеш спасење, твој старац треба да буде кротак, да се не испречава на путу твојих прохтева, да се брине о теби“, – итд. Не, свети оци нису тако посматрали ствари.

Сећам се, када сам био на Светој Гори, дошао је један архимандрит из Атине и желео да нађе себи келију, где би могао да се посвети тиховању. Пришао је оцу Јеврему у Катунакију и рекао:

– Геронда, има ли овде код вас нека келија где бих могао да се посветим тиховању и подвижничком животу?

Старац му је одговорио:

– Келија има много.

Ако је ико од вас био у Катунакији, тај зна да тамо има много келија.

А архимандрит ће њему:

– Желим келију у којој има пијаће воде.

– Па, имамо и такве.

– И да не буде влаге! И да не буде на великој надморској висини, и да није у пећини, ни под литицом…

Отац Јефрем га је прекинуо:

– Оче, врати се ти натраг у Атину, ниси ти за Катунакију! Овде је потребан труд, а не комфор.

То говоримо са тачке гледишта монаштва. Али и у браку, хришћанском браку, животни циљ треба да буде спасење. И када кажемо „спасење“, тада имамо у виду да човек заволи Христа више од свега, да се сједини са Њим, како би све окренуо на своју духовну корист и усавршио свој живот у Исусу Христу. Приступајући браку он треба да мисли на следећи начин: „Ако се оженим то значи да мој брак треба да постане средство које ће ме довести до спасења…“.

Сећам се како су млади људи долазили старцу Пајсију и говорили:

– Оче, помолите се да нађемо добру девојку за женидбу!

Старац је одговарао:

– Ма хајте децо! А шта ће бити са лошим девојкама? Сви хоћете добре, а шта да се ради са лошим?

Настављао је:

– Шта да урадимо? Да их усолимо и затворимо у конзерве као сардине? Да их конзервирамо? Неко треба и лоше да узме!

А потом је довршио беседу:

– Децо, то је грешка и ви градите свој брак на погрешној основи.

Ви хоћете да узмете добру девојку – у реду. Ма како год да то природно изгледа и ма колико горко било, ако све не крене по плану, – да, то је логично, али то је погрешна основа, зато што је то брак који се своди искључиво на жељу за срећом. То значи да ја ступам у брак зарад задовољства, а не због спасења. То јест, мој главни циљ није моје спасење, брак са Христом, већ да ми живот буде пријатан. Стога, ако ступим у брак и увидим да та добра, скромна, кротка хришћанска девојка није баш толико кротка и скромна, те да је не красе искључиво врлине, но и пороци, као и код сваког човека, и када крену проблеми у браку ја ћу рећи: „Али ја нисам хтео такав брак! Нисам хтео да се мучим, живцирам, да ме она стално малтретира“.

Да, све је то људски, али се на крају крајева испоставља да је за наше спасење било неопходно да не пребивамо у том жељеном комфору. А ако сагледамо невоље у браку на духовнији начин, зар се било шта дешава без Промисла Божјег? Тим пре у нашем браку!

Када сам дипломирао наставио сам да се дружим са неким колегама из исте генерације. И после неколико година, када сам се већ налазио у Новом Скиту, једном сам се попео на лимуново дрво да оберем воће и прилази ми монах и каже:

– Слушај, дошао је један човек и тражи те!

Ја сам му рекао:

– И шта, сад да се спуштам? Пусти га нека дође овде!

Дошао је, бацио сам поглед на њега с висине и видим младића са поседелом брадом, бледог, мршавог, измученог. Питам га:

– Ко си ти?

Он каже:

– Зар ме ниси препознао? Мој ти глас уопште није познат?

– Не, није ми познат!

– Па то сам ја, Панајот, твој колега са факултета!

– Јао, Панајоте, па како си постао такав, сине мој? Да се ниси разболео?

– Ма не, оженио сам се!

А ја сам ето мислио да се разболео. Рекао сам му пар речи за утеху:

– Не падај духом, скоро си се претворио у свете мошти!

Он се осушио, изгледао је полумртво, коса му поседела. Оженио се нашом колегиницом са факултета и каже ми:

– Шта да ти причам оче? Сећаш ли се те и те?

– Да, била је наша колегиница. Памтим је.

– Сву ми је душу појела!

Да… Убрзо су га оци научили како да остане на правом путу. Објаснили су му да га сигурно чекају проблеми у браку. Нашао је компликовану жену, али они обоје имају своје недостатке, и обоје трпе. Али само ако се то сагледа са духовне тачке гледишта човек може да извуче корист из свих тих потешкоћа. Ако се човек на прави начин односи према свим брачним проблемима, моћи ће све да их окрене на велику духовну корист.

Митрополит Атанасије Лемески
С руског: Александар Ђокић,
Извор: Православие.ру