Ми сви као да желимо да љубимо Господа, али то све некако остављамо за касније. Ми сви желимо да се молимо Богу, али увек „морамо“ још нешто да урадимо пре тога. У стварности, тражимо изговор да би побегли од молитве и других напора, јер је то најтежи посао за нас. То је заиста борба, то је распеће. А како тек жалимо себе! Какво је то већ нечувено херојство данас – распети се у молитви, каква реткост! Зашто је тако неподношљиво тешко постало данас молити се?
Јасно је зашто: овај свет је – стари мађионичар, он непрестано гледа у нашу душу нетремице, призива је хипнотичком силом, постојано је увлачећи у своју мрежу. Види, чује све танке нити, које се повлаче из нашег срца; све те страсти, жеље, похоте, захтеве, привезаности – све те паукове нити, које се пружају до паукових ногу; и ми смо залепљено, све више се упетљавајући у његове омче и окове.
А паук плете омчу за омчом, манипулише тим нитима, иде око жртве, проверава, да ли су ослабеле узе, да ли се још жртва противи, и опет ставља нове омче и узе. Под „хипнозом“ света ми сами идемо полако у змијску пропаст. Велико је искуство код непријатеља – да одводи нас од Бога и од свега што је богоугодно.
Како се отргнути, где пронаћи у себи тај импулс, покушај – побећи од пропасти змијине? Како не охладити сасвим, не изгубити последње остатке трезвености, не одати се помрачењу, раслабљујућем опијајућем деловању хипнозе, не поклекнути греховној сладости – одскочити од приближавајућег смртоносног укуса? И како брзо, нагло, са влашћу, долази та охладнелост, та животна нега, а за њом – лењива равнодушност, предавајуће раслабљење и тупо одебљање свих осећања и мисли!
Као да огромна змија леденим загрљајем лагано хвата у своје сурове прстене: извлачиш из тих смртоносних загрљаја ногу – они већ обухватају руку, истргнеш руку, већ су ти захваћена леђа, стално прилазећи твоме срцу: ево поред су већ и уста са смртоносним зубима…
И свуда уоколо, сви су – у тим страшним загрљајима; да ли се неко и бори? Највероватније, већ скоро сви људи послушно, са очима застакљеним од мађионичарских предлога, спуштају се, у неизбројивој гомили у огромна, разјапљена уста. Ако ко и схвати, отргне се, испусти крик, гомила га прогута и повуче за собом.
Понекад говоримо добре, правилне речи, као да све схватамо, хоћемо да се отргнемо, да побегнемо, али због нечега ми се исто крећемо у тој покорно покретној гомили, као и пре, сами себе увлачимо у та уста. Чак се то чини тако обичним, тако познатим, тако природним – ићи, ићи и пропасти у некакву таму испред нас, куда се ваљају сви који иду испред. А отргнути се, побећи са криком – то би већ било изазивајуће, нешто чудно, неприродно.
Најстрашније, најотровније – то је хипноза целог света, када хиљаде хиљада људи са непомућеним лицима клизе у пропаст и још ти се мило смеше, као да је тобож све добро и да се не треба бојати ничега.
И тако одлазе скоро сви, без икаквог страха, без вапаја, без позива у помоћ. И како јако треба туговати о смрти која долази, о Страшном Суду, о томе што је све настављајућа трагедија око нас, што сва та маса гине, и гине страшно, ужасно, иде у пакао, у вечну муку сваки дан иде хиљаде хиљада људи.
А ми шта чинимо? Сви се смешимо и тражимо мир, спокој овде..
Архимандрит Лазар Абашидзе