"Господе и Владико живота мога, дух празнословља не дај ми."

За ово се моле и свети Јефрем Сирин и свети пророк Давид који у свом псалму каже:

Постави, Господе, стражу устима мојим,
и двер ограде око усана мојих.
Не допусти срце моје у речи лукаве,
да измишља изговоре за грехе...

Сам Господ Исус Христос рекао је да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном Суду. Замислите се сад над тим колико је тешко за сваку испразну реч дати одговор и колико је све то веома озбиљно. Кажите, постоји ли још нешто према чему се односимо тако олако као према речима? Изненађујуће је и поражавајуће до које мере људи не схватају огроман значај речи.

Ти што имамо моћ говора у великој мери нас чини сличнима Самоме Богу. Бог је речју створио цео свет и реч Божија има огромну моћ и силу. И људска реч такође има огромну снагу. Ви знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве, заустављао кишу, небо закључавао и тиме изазивао глад, али и да је речју својом земљи кишу давао.

У чему је снага речи? Немојте ни помишљати да се реч, која нам се омакла, распрши у ваздуху и да од ње ништа не остане. Реч живи стотинама и хиљадама година. И до дана данашњег, живе су речи које су изрекли велики Божији пророци, који су живели стотинама година пре Рождества Христовог. Велике су речи Мојсеве, велике су речи које су говорили свети апостоли као и речи које су изашле из уста подвижника Божијих. Учење Цркве Боже живо је више од хиљаду година. А ако реч живи хиљадама година, онда значи да је то нешто изузетно важно.

Кад изађе из наших уста, реч увек изузетно дубоко делује на људе који нас окружују, па чак и на оне који су далеко од нас. Свака добра и мудра реч живи у људским срцима и годинама доноси добре плодове, али и свака рђава реч, као што су клевете, лажи, оговарање, такође живи веома дуго и увлачи се у ум и у срца, не само наших ближњих,  него и многих других људи и утиче на њихове мисли и жеље. Слушајући наше рђаве речи, други се њима трују, опонашају нас и говоре исте такве рђаве, злобне и отровне речи.

Благодатне и мудре речи светих људи обликују истину и стварају вечно добро у свету, а рђаве и греховне речи доносе бешчашће и мржњу и наносе огромну штету не само људима из те средине него и целом човечанству. Речи живе и шире се као радио таласи. Оне се преносе кроз простор и уливају у умове и у срца људска. Речи су уствари огромна сила, која људе или спаја или раздваја. Спаја их кад је пуна правде и истине, а раздваја кад је пуна клевете и злобе.

Ето, до те мере је огроман и дубок значај људске речи. И ето зашто се свети Јефрем Сирин моли да буде избављен од празнословља, од испразних разговора.

Сви смо ми у животу упознали много људи, који непрекидно брбљају и њиховој причи просто нема краја. Њихов језик не зна за умор и стално меље. А све оно што ти људи говоре, испразно је и ником није потребно.

Свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од празнословља. Бојао се да не падне, да га језик не доведе до погибли, као и те несрећне брбљивце који се ничег не боје. И да само знате да људи често трпе брбљивце и обично у себи мисле: ма пусти их нек брбљају. Но брбљивцима се чини да их сви слушају с великим задовољством и не знају да у суштини оптерећују људе и да их људи просто не подносе.

Празнословље је заиста велико зло, зло које људи узрокују својим сталним брбљањем. А ако језиком брбљамо и празнословимо, онда нам и мисли блуде и нису усредсређене на оно што је дубоко, истинско и важно. Оне лутају бесциљно и посвуда. И као што су мисли испразне и безвредне иста таква су и њихова осећања, жеље и посао. Душа брбљивог човека гладује и он самом себи наноси велику штету.

Мудри људи, људи који живе духовним животом, никад не празнослове. Они су увек ћутљиви и удубљени у своје мисли. Философи и мудраци били су веома поштовани у древној Грчкој. Философи никог нису хтели да приме као свог ученика, пре но што тај човек не докаже да уме да ћути. Да ли би данас испит из ћутања положио ико од оних који празнослове? Наравно да не би.

Ако је порок празнословља тако тежак, поставља се питање како га се можемо ослободити и шта би требало да учинимо са својим незаустављивим језиком? Требало би чинити оно што чини свети Јефрем Сирин, тј. треба молити Бога за избављење од тог порока и Он ће нам дати оно за шта га молимо. Треба избегавати дружење с људима који празнослове и бежати што даље од њих, а тражити друштво оних малобројних који своја уста отварају да би рекли нешто корисно и од којих нећеш чути испразне и за душу штетне речи. Исто тако треба помно пазити на себе и стећи навику да пазимо шта говоримо, чиме је заузет наш језик и да се научимо да језик свој обуздамо.

Увече се присетите шта сте током дана говорили. Покушајте да се сетите да ли сте празнословили, вређали, лагали или можда клеветали. Ако ово усвојите, навићи ћете се да пазите на свој језик, на сваки његов покрет и научићете се да га обуздавате. Што је човек усредсређенији на оно што је главно, на оно унутарње и истинско и што више времена посвећује читању Светог Писма и дела светих Отаца, тиме више бива прожет њиховом мудрошћу и мање ће имати воље да испразно прича. Ово треба увек да имате на уму.

Велика је ствар стећи власт над језиком. У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже:
Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јак.3,2).

А сећате ли се шта значи обуздати цело тело? То значи потчинити тело узвишеним циљевима духовног живота, обуздати све пожуде и страсти, све оно лоше ка чему нас тело вуче. Почните од обуздавања језика и ако то постигнете, достићи ћете савршенство и обуздаћете цело своје тело. А ако цело своје тело обуздате, бићете чисти и праведни пред Богом.

Нека све вас Господ удостоји те чистоте и праведности, а молитва светог Јефрема Сирина нека вас увек на то подсећа.

Извор: m.facebook.com/SvetaTrojicaBudva