Бог је створио човека за Вечност, да у Вечности обитава са Њим у љубави, да буде наследник Његовог Царства, да буде бог по благодати, да буде личност, јер Бог јесте Личност и Бог значи Личност; Онај који је Личност - Који Јесте. Личност се остварује у заједници и нема личности ван заједнице љубави, а само је заједница љубави оно што можемо и назвати заједницом - породицом. Бог је породица, заједница и видимо да наш Творац постоји у заједници љубави, у породици и зато је и Личност. Бог јесте Личност, а ми смо иконе те Личности. Мале личности по благодати, мали богови, иконе Божије. Свеколика љубав Божија нас позива, да не само будемо наследници Царства Божијег, него и да будемо једнаки са живим Богом по благодати, а управо ће нама бити дано све оно што је пали Деница тражио од Бога, што би и добио да је био стрпљив и смирен, а не горд и арогантан, себељубив и нарцисоидан, јер једино Бог зна како се постаје Богом, једино Онај који је Личност зна како се постаје личност, једино Љубав зна како се воли и како се постаје љубав и једино сами суштаствени Живот зна како се живи.

Бог је створио човека и пре њега сав ангелски свет, свет Божанских Елова, Ангела, из љубави, као своје синове, синове по благодати, по слици и прилици свог Јединородног Сина и Логоса Божијег Исуса Христа, створио га је у Свом Сину, кроз Свог Сина, Духом Својим Светим, по слици и подобију саме природе Тројичног Бића Божијег, да се остварује у заједници -(Отац је у заједници икона Бога Оца, деца Логоса Божијег, мајка Духа Светог, у релацијском, а не суштинском смислу, Свети Јован Златоусти, Свети Ава Јустин). Отац, мајка и деца, заједно, чине једно биће, једног ,,човека“, са више личности, по лику живога Бога који јесте Породица, Заједница. Свака породица је мала Црква по речима Светог Апостола Павла, а те мале Цркве се уливају у једну велику Христову, Светотројичну Цркву, Породицу: Оца и Сина и Духа Светога. И овде видимо једну дубоку суштину и смисао човековог постојања и бића, где је и сама ипостас сваког појединачног човека такође тројична. Човек поседује тело, душу и дух. Телом је везан за материјалан свет (иако и животиње имају примарну, анималну душу; животодавни дах Божији), а душом и духом за Небески свет и Творца (дух је потенцијал личности, обожења, оно што зовемо иконом Божијом у човеку). Човек је круна свег Божијег стварања и као такав уз Ангеле Божије, највећа драгоценост у универзуму (под универзумом овде сматрамо сав створени Божији свет). Један од Свете Тројице је постао човек да би човек постао Бог и у Њему је човек као биће уздигнут на божански ниво, а кроз човека и цела творевина.

Зашто се Бог родио као човек и да ли би Христос дошао да први човек није пао?

Падом првих људи у Рајском Врту, падом у смртност, избором за индивидуалистички-смртни начин постојања, како нам Библија сведочи (Постање 1), није поремећен првобитан план Божији, да се Бог сједини са својом творевином. Како нам сведоче свети оци, Свети Максим Исповедник, Логос Божији би дошао и сјединио се са својом творевином и да није било пада, само што не би страдао и окусио смрт ради искупљења људи од смрти и греха. Пад првих људи је учинио да Бог заиста покаже своју праву природу, која је Свељубав, а Он је то показао Својим Крстоносним страдањем и Васкрсењем из мртвих. Пад је учинио да човек види све величанство Божијег Бића, Божију љубав, смирење, Божију сведоброту и Божији промисао. Бог је знао да ће човек пасти и у тренутку када је првог дана стварања, у првом периоду, стварао ангелска бића. Ангелски суфикс ,,Ел" (од јеврејског Елохим - Господ; Михаел, Габриел, Рафаел; код нас Михаил, Рафаил, Гаврил, по грчком) нам говори да је Господ већ тада имао у плану да се оваплоти, постане један од нас у јеврејском народу, кроз најбоље биће у универзуму, Марију из Назарета, Мајку Божију. Сједињење са Богом, обожење, јесте крајњи циљ човека и целе творевине, а он се остварује у Васкрслом Христу, Васкрслом Оваплоћеном Логосу Божијем, Богочовеку у Његовој Цркви, на Његовој Литургији у Његовом Телу и Крви која нам се даје за Живот Вечни, које је Христово Ново Дрво живота, оно дрво од кога су кусали Адам и Ева у Рајском врту и добијали бесмртност. Без сједињења са Христом, које се одвија на Светој Литургији, без кусања Тела и Крви Његове, нема сједињења са живим Богом, нема обожења. Човек је створен да буде господар овог створеног универзума и да тај универзум принесе наново Творцу, да га у Творцу слободно обожи, сједини са Творцем, да буде син Божији у Христу, у Јединородном Сину Божијем (слобода је предуслов сваке љубави, сваког обожења, сваке оличношћености, јер где нема апсолутне слободе, нема ни љубави. Бог је слободно биће које се слободно остварује у заједници, у односу, љубави и као такав жели да му људи слободну приђу и буду у заједници са Њим и врше Његове заповести, а Његова заповест јесте љубав).

Шта је љубав?

Љубав је однос који се изграђује у заједници и није само једна пука сентиментална емоција, осећање. Љубав је несебични, свакодневни, свежртвени однос, исход ка ближњем, кa својој породици, заједници. Без односа и жртве једноставно нема љубави. Бог нам је кроз свог Јединородног Сина показао шта је љубав, показао нам је какав је Он сам, наш Творац, Биће заједнице, једна Личност која је спремна да погине, да претрпи понижења и увреде за оне које воли, за оне које жели да избави од греха и смрти и учини наново синовима Божијим како је и рекао својим Светим Апостолима по свом Васкрсењу на Галилејском језеру када су ловили рибу, на реч Христову ухвативши сто педесет и три рибе. ,,Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи", рекао је Спаситељ својим Светим Апостолима, који су били простодушни рибари пуни доброте, када их је позивао да крену за Њим.

Каква је симболика рибе у хришћанству и зашто је Господ изабрао баш рибаре за Апостоле?

У Цркви Христовој све има једну прелепу, поетску символику, јер је наш Творац највећи Уметник и Поета у Универзуму и као што се Господ увек поетски, песнички, изражавао у маниру старих народа тога времена, тако је и поетски, алегоријски, обојен скоро сваки догађај у свеспасоносном боравку Сина Божијег на земљи. Рибом су овде символично представљени људи, следбеници Христови, хришћани. Господ је знао да ће се кроз грчки народ и грчки језик, кроз византијско-ромејко Царство, хришћанство раширити по целом тада цивилизованом свету. Риба се на старом грчком језику називала ИХТИС (грч. ἰχθύς), а у првобитној Цркви се ова реч користила као акроним за израз: ,,Исус Христос, Божји Син, Спаситељ." Овај символ, којим су Христови следбеници и ученици Светих Апостола обележавали просторе свог боравка, заједно са приказом Господа Христа као Доброг Пастира, био је све до краја IV века доминантан у хришћанској иконографији. Пошто је сваки човек икона Христова, икона Божија, један Христић, Ихтишчић, Господ је символично, по промислу, узео баш рибаре за Свете Апостоле. Догађај на Галилејском језеру (Јован 21, 11) и број од сто педесет и три риба нам алегоријски говори о томе. ,,Синови Божији" се на јеврејском каже ,,Бене ха Елохим" (בני האלהים), а када се бројно израчунају ове речи на јеврејском писму (бројеви се на јеврејском, грчком, латинском и старословенском пишу словима писма), добија се број сто педесет и три (153), а управо су толико риба уловили Свети Апостоли на Галилејском мору: ,,Од сада ћете бити ловци људи (малих ихтиса, синова Божијих)". Господ је послао своје Свете Апостоле да иду по свету, да сведоче Његову истину и да буду ловци људи, ловци Христића, ихтишчића, синова Божијих, предодређених за Царство Божије од постања света.

Маран Ата.

Теолог, професор верске наставе, Иван Миладиновић