Стално молимо Бога за нешто на овај или онај начин, у разним животним ситуацијама. Болесни се моле за здравље, сиромашни траже да не умиру од глади, патници траже срећу , грешници моле за опроштај. Али наше молбе и молбе нису увек испуњене, па тако, уз одређено гунђање, незадовољство и огорчење, често на признању питамо свештеника и своје пријатеље и рођаке: „Зашто Бог ћути?“ „Зашто не чује моје молитве?“

За многе је Божја тишина знак да Он не постоји. А ако човек не добије оно што тражи, онда престаје уопште да се моли, пада у малодушност и одриче се Бога. Са таквим разумевањем вере, молитва се доживљава као нека врста магијског ритуала: прочитате молитву и одмах добијете оно што сте толико дуго тражили. На несрећу, чак и у молитви тражимо неку трајну корист за себе: Ако добијемо оно што тражимо, онда се радо захваљујемо и славимо Бога, али ако то не учинимо, онда га се лако одричемо.

Зашто Бог ћути? Ово је питање које смо навикли постављати свима, не само себи. Ако Бог ћути, постоје одређени разлози за то. Али шта ако није реч о Богу, већ о нама? Можда смо ми ти који нисмо у стању да Га слушамо и чујемо? Наравно, Господ чује наше молитве и увек нам невидљиво говори тихим шапатом љубави. Али зашто Он не жури да одговори на наше молбе?

Прво, како бисмо тестирали своју веру у погледу љубави и оданости Њему. Време у којем чекамо оно што смо тражили је најспасоносније време за човека који се моли. То је врста духовног тренинга у стрпљењу и молитви. Потешкоће нас уче да се молимо. Бог очекује од нас да се не ослањамо на своје снаге, већ да препустимо цео свој живот у Његове руке. Отац Јован (Крестјанкин) много пута рекао да се нигде није тако добро молио као у затвору. „У затвору сам имао праву молитву“, каже он. “И то зато што сам сваки дан био на ивици смрти.” Да бисмо научили да се молимо, морамо проћи кроз лончић искушења, и зато су потешкоће покретач који нас учи да се молимо. Једном су једног старешину питали како напредује у непрестаној молитви, а он је одговорио да су га учили демони. Његови ученици су збуњено питали: Како то може бити? А он је одговорио да су га демони толико мучили да је непрестано био у молитви, што је молитву од навике претворило у непрестани труд.

Друго, морамо схватити да Божја тишина говори сама за себе, јер се Његов одговор увек крије у тишини, наиме: Или је оно што смо молили штетно и опасно за нас, или још није дошло време за оно што смо се молили да донесе највећа корист за наше душе. Често када нешто тражимо, чинимо то из незнања, не разумевајући потпуну меру одговорности и потешкоћа које би могле одмах следити испуњење нашег захтева. А понекад се догоди да једно тражимо од Бога, а Он даје друго. Јер моје мисли нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви, говори Господ (Ис. 55: 8). На пример, неко тражи од Бога да њихов син или ћерка почну да се исправљају, мењају и Бог шаље болест њима или родитељима, а они тада заиста почињу да размишљају и да се кају.

Треће, наше молбе морају бити у складу са Божијом вољом (уп. 1. Јн. 5:14: И то је поуздање које имамо у Њега, да нас, ако нешто тражимо по Његовој вољи, чује). Стога ће Бог чути само оно за шта се не тражи наша корист, већ оно што је у складу са Његовом вољом. И како можемо научити ову вољу Божју? Воља Божја за сваког човека открива се у Јеванђељу, отуда: Све што произилази из Јеванђеља је Божје опредељење за нас. Често се из незнања молимо за ствари које нису од значаја за дело нашег духовног спасења. Свети Исак Сирин упозорава да се морамо плашити да у молитви не увредимо величину Божију молбама за земаљске ствари, јер Он сам даје све што је потребно за живот по Његовом промислу. Често човек не добије оно што је тражио јер не тражи добро или блаженство своје душе, већ да то искористи за своје жеље (уп. Јс. 4: 3). Наравно, верник неће тражити оно што је штетно за његову душу, али чак и тражећи од Бога велике хришћанске врлине, важно је запамтити да се оне дају човеку не одмах, већ када је најспремнији да прихвати Божје дарове. Стога је опасно примити Божију благодат пре одговарајућег времена, ако нас прво не учи искуство и време.

Четврто, пре него што се пожалимо на Бога, да је тврдог срца и да не чује наше молбе, морамо да се уверимо колико добро чујемо Бога и да смо спремни да живимо у складу са Његовим јеванђелским заповестима. Колико смо пажљиви и саосећајни према молбама других, а посебно оних несрећних људи који су пали у тешка времена? Сетите се како смо равнодушно пролазили поред људи који су патили, молећи за помоћ, а њихове захтеве нисмо схватили озбиљно, колико смо равнодушно оставили ове несрећне људе да умру у олуку, окрећући се од њих, одвраћајући очи и покривајући своје уши, сматрајући такве људе теретом за друштво и мртвима за свет. После свега овога, имамо ли право да се надамо да ће нас Господ чути? И ова благословена лекција од Бога је изузетно важна за нас, да бисмо себе видели. Пре него што нешто затражимо од Бога, морамо оплакивати бешћутност свог срца према другима, а затим се надати да ћемо је чути.

Прошла недеља била је посвећена паралитику. Тридесет осам година је боловао од страшне болести. Али није имао никога ко би му желео пружити руку помоћи да га спусти у базен да би могао да оздрави. Овај јеванђеоски одломак је веома откривајући, јер пре свега показује везаност сваког човека за себе, а то се може окарактерисати као егоцентризам, јасно изражен у неспремности да напусти нашу личну зону удобности за добробит другог.

Сећајући се паралитичара, не очајавајте када мислите да су вас људи напустили, када немате подршку наде – Бог нас тестира до последњег, али истовремено, Он је увек близу и види наш подвиг . А Он долази када човек престане да се ослања на себе и на помоћ оних који му заправо не могу помоћи. Ово је право чудо за оне који могу стрпљиво да чекају.

Наша вера је пре свега жива и активна вера, испуњена добрим делима и усмерена на помоћ другима. Човек мора остати човек без обзира на све. Био је један грчки филозоф, Диоген. Дозволио је себи свакакве ексцентричне враголије како би разоткрио пороке друштва. Онда је једног сунчаног дана изашао на централни трг са фењером и почео да виче: „Тражим човека, тражим човека!“ На овај вапај, људи су потрчали, на шта је Диоген рекао: „Позвао сам људе, а не робове!“ Али ми смо робови себи на много начина. Градимо великог идола од сопственог „ја“, саосећајући са њим, негујући га, свакодневно се жртвујући и не ускраћујући себи ништа.

Сетимо се да Бог увек на овај или онај начин одговара на наше молитве, али не увек онако како ми желимо и не увек у време које смо планирали. Божја тишина нас увек нечему научи. Чекање одговора од Бога питање је стрпљења, покајања и личне молитве. Научимо се да свакодневно чекамо Господа, јер нам је Он много ближи него што мислимо. Размислимо о ономе што смо учинили погрешно, покајмо се и изменимо своје путеве, јер нас Христос свакодневно посећује у дубини нашег срца, ако пребивамо у скромним очекивањима.

Амин.

Беседа јеромонаха Кирила (Попова) 23. маја 2021.