Тајанствени луталица

– У многим познатим књижевним и кинематографским делима међу људима појављују се и анђели и демони. Довољно је подсетити се Гогољевог Вија, Булгаковљевог Мајстора и Маргарите, Пирамиде Леонида Леонова, Виолинисте Данилова Владимира Орлова... Листа се наставља. Постоји ли нека теолошка основа за такве заплете или је то апсолутна фантазија аутора који су и сами знали да у ствари ништа слично не може бити?

- Мислим да овакви заплети не би настали у уметности да их није подгрејало уверење да се то заиста дешава.

- Али поверење мора да има неку основу...

– Да, и ова основа је у Библији, у житијима светих, у патристичким причама. Таквих прича има стотине, ако не и хиљаде. Постоји, на пример, библијска Књига о Товиту, њена радња је укратко следећа: Живео је праведник Товит. Једном је страдао због своје доброте: није могао да уђе у своју кућу, легао је под ограду, нешто га је заболело око, ослепео је. А онда је свог сина Тобију послао у суседни град, где је пријатељу оставио новац. У тренутку њиховог растанка појавио се луталица. Испоставило се да иде у исти град у који је ишао и његов син. И ту почиње прича пуна несвакидашњих обрта и авантура, у којој овај луталица игра важну улогу. Даје Тобији спасоносни савет, помаже му да уплаши демона, а затим ожени ћерку човека коме су дошли. А на крају књиге открива се да је луталица арханђел Рафаило. Између осталог, овај арханђел је присутан у православном календару, ту су његове иконе. Али сам лик арханђела познат је само захваљујући Товитовој књизи.

- Има ли популарнијих арханђела?

- Наравно, сећамо се и библијских страница на којима делују арханђели Михаило и Гаврило. Или – прича из Дела Апостолских, када је анђео пробудио апостола Павла у тамници и извео га на слободу мимо стражара. И мрачни духови се појављују у библијским причама.

Свеци су се препирали међу собом – и обојица су били у праву

- Дакле, анђели и демони се могу помешати са људима? Да ли имају неки карактеристичан изглед?

- Библија не говори ништа о њиховом изгледу. Каже само да су анђели створена бића, слуге. Да се разликују од људи и да нису Бог. Ту се догматска страна учења о анђелима завршава. И почиње област такозваних теолошких мишљења. Неки теолози су, на пример, веровали да су анђели бестелесни. Ово гледиште је делио, рецимо, блажени Августин. Други су веровали да је само Бог бестелесан, а да анђели имају суптилну телесност. Два руска светитеља изнела су различита мишљења: Теофан Затворник је писао о бестелесности анђела, Игњатије (Брјанчанинов) – да они имају посебну, суптилну телесност.

- То јест, светитељи су противречили једни другима?

- Да, али питање није фундаментално. У ствари, оба теолога су се ослањала на различита тумачења Светог писма, на различита дела Светих Отаца. А пошто питање није догматско, обе тачке гледишта имају право на живот.

- А где је истина?

- Верујем да је то у принципу скривено. Јер то нема везе са спасењем душе. Господ је открио људима све што се тиче њиховог спасења. Детаљи из живота анђелских, а још више демонског света, овде не важе.

Нечиста сила чини само колико јој је дозвољено

- Али у које сврхе се анђели и демони, у овом или оном облику, па чак и без облика, мешају у наш живот?

- Једни - да промовишу спасење, други - напротив, руше, уништавају. Међутим, они раде само оно што је дозвољено, допуштено од Бога. Прича о праведнику Јову почиње чињеницом да ђаво тражи од Бога дозволу да искуша, да искуша Јова. Као резултат тога, Јов се испоставља да је оправдан, односно да достојанствено издржава све тестове. Ми, људи, делујемо у овом свету потпуно слободно, нико споља не одређује наше понашање. Ни Бог, свемогући и свемогући, упркос чињеници да предвиђа моје поступке, не забрањује ми да поступим на овај или онај начин. Не можемо то рећи за анђеле и демоне. И ови и други су лишени потпуне слободе – раде само то и онолико колико им је дозвољено одозго.

- А ако, на крају крајева, ђаво победи човека, како Бог може ово да дозволи?

- Не, то значи нешто сасвим друго. То је зато што особа није имала снаге воље и молитве да се одупре искушењу. Тестови се не дају даље од онога што особа може да издржи. Иако су ђавоље методе најсофистицираније. А таквих примера има много и у патристичким списима и у житијима светих. Тамо, наравно, ђаво није исти као у роману „Мајстор и Маргарита“, без циркуских трикова и нилских мачака. Главни задатак ђавола у овим несмишљеним причама је да осрамоти праведника, уплаши га или оклевета пред другим људима.

- Како се ово дешава?

- Много опција: од појаве "баука", како би се особа избалансирала, до појаве слика повезаних са искушењима богатства или телесних страсти. Описани су случајеви када ђаво хоће да оклевета свеца. На пример, један од братије види жену како излази из келије монаха. А онда се испостави да она заправо није била тамо.

- То јест, у сну?

- Не, неко се заиста појавио у лику жене.

- Стварно? Како онда монах може доказати своју невиност?

– Чињеница да се ђаво може појавити у сликама разних створења важна је тачка у хришћанској аскези, у учењу о борби са страстима. Чак и када и сам видиш да твој брат греши, не жури да га осуђујеш. Можда је неко други на његовој слици. Можда је ово тест за вас.

Најтежи је тест сујете

- Како бити у таквим ситуацијама? Не верујете својим очима?

- Дешава се тако. Једном ми се десио необичан инцидент. Ретко коме причам о овоме, јер многи једноставно неће веровати. Када сам служио у другој цркви, у близини је био свештеник – веома познати исповедник, учитељ и теолог у Москви. Понекад је долазио код нас на заједничку молитву. А онда једног дана ходам од цркве до метроа и на прелазу у улици Првомајској видим да он стоји преко пута мене, у обичној световној одећи. Зелено светло се пали и идемо један према другом. Одједном видим да има цигарету у рукама, пуши, па и са некаквим изазовом, као у лошем америчком филму! Мислим: добро, пушите, али пушите тајно, код куће, да вас нико не види. Зашто то радите у јавности: да ли вас многи људи овде познају?! Почињем да се молим: Господе, само да га не осуђујем, ово ми не треба, ни сам нисам без греха. Секунд пре састанка, скренуо сам поглед: мислио сам да ће и њему бити непријатно да погледа мој поглед. Али када смо се приближили, из неког разлога сам погледао у његовом правцу. И тада сам се запрепастио: лице није било његово. Видео сам страшно чупаво зубасто лице! Ово ти сада причам, а коса ми се подигла на глави. Не сећам се како сам стигао до метроа. Тако сам научио лекцију, коју и другима говорим: не верујте својим очима, можда све није стварно.

- Ово је вероватно најгора ствар - када вам се нешто појави под маском стварности?

- Не, најтеже искушење, највиши испит је сујета. Ђаво га обично припрема за оне које више не могу сломити ни страх, ни себичност, ни телесне страсти. То су просвећени људи, молитвеници. Али и за њих постоји испит: ако човек пости, моли се, чак чини чуда, тешко је не постати горд. Ђаво може приступити у лику анђела, Богородице, па чак и самог Христа. Рећи ће: праведник си, скоро си у рају, мало је остало – поклони ми се... А чим човек пристане, чим призна сопствену светост, то ће му постати пропаст. Јер најважнија врлина за хришћанина је смирење и сећање на своје грехе.

Чувајте се преласка преко баријере

- Али такође се дешава да људи покушавају да искористе оностране силе да реше своје проблеме...

- Говорите о чаробњацима и мађионичарима? Већина људи који себе називају врачарима, гатарима и тако даље су обични шарлатани. У најбољем случају, савладали су хипнозу, у којој нема ничег натприродног, ово је медицински феномен. Али један проценат заиста може да уради нешто необично. На пример, да опије човека, да у њему пробуди грешну телесну привлачност. Разговараш са особом, а очи су му беле и пуне дивље жудње коју ствара невероватна снага. У ствари, постоје само две натприродне силе - Божанска и ђаволска. Јасно је о каквој се моћи овде ради. Људи који изазивају такву моћ, долазе у контакт са њом, прелазе невидљиву баријеру. А последице овога су најжалосније.

- А шта је баријера и зашто је невидљива?

- После пада, чо08век је одвојен од онога света. Адам и Ева, док су били у рају, нису имали ову баријеру, видели су Бога као што ја видим тебе. Данас човек не види ни анђеле ни демоне. И ову границу не можемо да пређемо, јер смо и ти и ја грешни људи. Ако ипак пређемо преко баријере, можемо да претпоставимо кога ћемо тамо срести.

Друга ствар је свети човек. Живи праведним животом, испуњава заповести, моли се и пости. И за њега та баријера по вољи Божјој постаје тања, тако да човек почиње да се сусреће са другим светом. Анђели га виде као брата. И поглед на демоне му не смета, он их се више не боји.

Михаил Петров
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков
Извор: klin-demianovo.ru