„Из тјескобе повиках ка Господу и услиши ме, изведе ме на пространо мјесто Господ.“ (Псалам 118, 5)

Постоји ли неко ко се никада није осећао као да је ухваћен у клопку? Да га ситуација, људи, здравствено стање, дешавања у земљи и свету, а највише – сопствене грешке – нису довели до ћорсокака? Можда неки људи никада нису доживели ништа слично, али сигуран сам да је већина бар једном у животу била у безизлазној ситуацији.

По сопственом искуству могу рећи: увек је то велико искушење. Шта радити? Један потез води у негативне последице. Други само погоршава проблеме – наше, а можда и туђе. Кад помислимо да смо нашли решење, схватимо да немамо средстава да га спроведемо. Не можемо седети скрштених руку – време истиче. Не знамо шта да радимо. На ивици смо нервног слома, а савест нас гризе. Тако изгледа ћорсокак. Излаза нема. Осећамо се заробљено.

Шта је решење? Да чекамо да неко дође и извуче нас? Тешко. Да одустанемо? Да се молимо? Али вероватно смо се већ молили – и чинило се да су небеса затворена, да нас Господ не чује. То боли. Али то још није највећа несрећа.

Највећа несрећа је кад ми не чујемо Њега. Да смо Га слушали, не бисмо били у клопци. Онај ко Га слуша, хода у светлости и не греши. Губимо се, заробљавамо и расипамо време – тек кад престанемо да слушамо Његов глас.

Зато ћу се усудити да поделим једини, по мом мишљењу, излаз из сваке безнадежне ситуације – више пута испробан, ефикасан и спасоносан.

Замислите да сте у клопци. Изгубили сте време. Истрошени сте. Безнадежни. Очајнички покушавате да сами поправите ствари. Станите. Станите мирно. Поставите једно једино питање:

Шта тачно Господ жели од мене?

Не – шта ја желим, шта ми је потребно, шта ми је удобно, или шта други очекују од мене. Већ управо то: Шта Господ жели од мене? Или још боље – Њега питајте:

„Господе, шта желиш да урадим? Дај ми памети и снаге да то разумем и испуним. Све остало је небитно.“

Ако искрено питате, и вољни сте да испуните оно што вам буде речено – одговор ће сигурно доћи. Можда кроз поступке других људи, можда кроз околности, можда као јасна и прецизна мисао. Како год – знаћете да је то одговор. Све ће доћи на своје место. Мрак ће се повући, а светлост ће се појавити.

Зашто је то тако? Како овај „механизам“ функционише? Можда зато што је мало оних који желе да знају Божју вољу и спремни су да је испуне – а Господ их не напушта. Али пре свега – зато што нам Господ допушта да се осећамо заробљено, како бисмо се одрекли безумне идеје да живот градимо по сопственој вољи, занемарујући чињеницу да нема темеља нашег бића осим у Њему.

Свето Писмо је пуно примера. Пророк Јона није хтео да испуни Божју вољу – да оде у Ниневију и проповеда покајање. Бежи у Тарсис (Јона 1, 3) и трпи невољу за невољом, док се није нашао у трбуху кита. Тек тада му се открива лудост његових намера. Покајањем показује спремност да испуни оно што му је одредио Творац. И Господ заповеди риби, те избљува Јону на земљу (Јона 2, 11).

Шта је ћорсокак? Како и зашто у њега доспевамо? Ми многе ствари сматрамо апсолутно важним – из перспективе наших жеља, мишљења, уверења или очекивања других. Кад нам те ствари постану недостижне, кад стварност спречи наш напредак – доживљавамо то као безнађе.

Али ту је грешка. Много тога може бити важно, али постоји само једна ствар која је апсолутно важна, а често је заборављена:

„Него иштите најпре Царство Божије и правду Његову“ (Мт. 6, 33).

То није само заповест. То је путоказ. Начин да изградимо живот који нико не може уништити. Подсетник на наше предодређење – које ништа не може спречити, осим наших одлука.

Све нам се може одузети – новац, здравље, статус, посао, ближњи, слобода. Али способност да служимо Богу – нико нам не може одузети. Она увек остаје, у било каквим околностима.

Служење Богу је толико многоструко и свеобухватно, да не постоје околности које га могу спречити. Наш Небески Отац тражи оне који Му се клањају у духу и истини (Јован 4, 23). А за дух и истину – не постоје препреке.

Чак и кад сте приковани за постељу, можете служити Богу – стрпљиво подносећи болест и захваљујући Му. Говорећи то наглас, ако можете, или у срцу, ако вам језик затаји. У духу и истини.

Искрено ми је жао људи који су себи поставили земаљске циљеве и само у њиховом остварењу виде срећу и смисао живота. Што су им амбиције веће – више ми их је жао, ако су то једине вредности које имају.

Превише препрека може се појавити на том путу. Како се носити са разочарањем – ако осим тих нада и очекивања, нема ничег другог?

Да, сами стварамо своје слепе улице. Сами одсецамо излазе. Али милост Божја је толико велика да, чак и кад се сви путеви пресеку и сви мостови спале – Господ отвара нови пут ка Њему.

Насупрот свим изгледима, под било каквим условима – имамо шансу. Изгубивши све, чак и ако није први, ни последњи пут – поставимо једно једино питање:

„Господе, шта очекујеш од мене? Шта да радим да бих Ти угодио?“

То је питање с којим све треба да почиње. И никада није касно да га поставимо.

Игуман Нектарије (Морозов)
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског: Никола Животин
Извор:orthochristian.com