1„Када се молиш, уђи  у своју собу и, затворивши  врата своја, помоли се Оцу своме
у тајности; и Отац ваш, који види у тајности, узвратиће вам јавно“. (Матеј 6:6)

Најчудније у животу светих подвижника и пустињака је то што о њима, у ствари, не знамо ништа: неколико детаља из њиховог живота - и то је све. Само Христос зна њихово срце, душу, мисли и дела. И већ имамо сведочанство светости кроз Њега и Цркву Његову, којој нису потребни други детаљи. Тако се у пету недељу Великог поста сећамо једне од најпоштованијих православних светитељки, Марије Египћанке. Њен живот је невероватан по томе што је ова покајанa грешница само једном посетила храм. Све остало време провела је далеко од људи, у пустињи. Живот свете Марије Египћанке дуги низ векова био је извор надахнућа за православне вернике.

Чак и у најмрачнијој ноћи, небо изнад градова обасјано је залуталом светлошћу, која вам неће дозволити да видите ништа осим месеца и неколико најсјајнијих планета и звезда... А у шуми, на селу, у пустињи, небо је такво да звезде грабиш у шаке и видиш много тога и без телескопа. Тако су и срца светитеља, попут Свете Марије Египћанке, духовно су оштрија од најоштријег телескопа. Пустиња им је дала могућност да виде пут покајања и смирења, да стекну праву молитву, једноставну и непосредну комуникацију са Богом, да постану причасници Божанске љубави.

Марија Египћанка живела је средином 5. - почетком 6. века. Била је млада и веома лепа. Младост и дрзак карактер нису слутили на добро. Као тинејџерка, једва формирана девојчица, побегла је од родитеља у Александрију у потрази за авантуром и слободом.

Како сада, тако и у тим далеким временима, шта је могло да чека младу девојку без родитељског надзора у туђини? Марија је поклекла пред искушењима младалачког живота: грех је постао норма за Марију. Тако је живела до 17. године и никада се није сетила ни својих родитеља ни детињства. Али Господ види сваког од нас, чак и оне који себе већ сматрају изгубљеном особом. Тако је и Марија изненада постала верник. Ево шта се догодило:

Једном се, због бучног друштва, не знајући ни сама зашто, придружила групи ходочасника који су кренули у Свету земљу. Није имала одређене планове, никакве одговорности. Стога је, сишавши с брода, пратила ходочаснике у храм Васкрсења Христовог.

У то време Јерусалим се припремао за празник Воздвижења Крста Господњег. Ходочасници су се кретали уским улицама града да би се поклонили пред највећом светињом - Крстом Спаситеља који је пронашла царица Јелена.

Људи су хтели да уђу у храм, па је и Марија из радозналости одлучио да их прати. После много напора пришла је вратима предворја храма, али није могла да уђе унутра. У општој гужви људи су је гурали уназад, и никако није могла да се прође кроз вратаа. Они који су ишли са њом, увелико су већ излазили из цркве, али њу нешто није пуштало унутра.

Исцрпљена, млада жена је схватила да то није случајно: Господ јој не дозвољава. Овај осећај је био толико очигледан да је њена савест проговорила од страха. Стојећи на вратима храма, девојка је први пут размишљала о свом животу, о томе колико је ниско пала и истовремено о томе да Бог зна како она живи.

Марију су загушиле сузе покајања. Видевши икону Богородице на улазу у храм, Марија је почела да се моли за помоћ и опроштај. Полуосмех Богородице давао јој је плашљиву наду у опроштај. Марија се молила само за једно - да је Господ не одбаци потпуно и ако је могуће, да замоли Бога за опроштај и помогне јој да устане, дајући јој прилику да се искупи свој грешни живот.

Марија се дуго молила пред иконом, обећавајући Заступници да ће поправити свој живот, све док није зачула глас: „Ако пређеш Јордан, наћи ћеш себи потпуни починак. После тога је одмах осетила просветљење у души и слободно ушла у храм, где је, са сузама у очима, целивала гроб Господњи. Из храма је изашла као сасвим другачија особа.

Она одмах крене за Јордан. где стиже исте вечери. Сутрадан се причестила у манастиру светог Јована Крститеља. У пустињи је провела читавих 48 година.

У дубокој старости, по промислу Божијем, Марија се сусрела са старцем Зосимом, који је живео у јорданском манастиру Светог Јована Крститеља. Зосима је био запањен њеном светошћу и даром видовитости. Између осталог, старац Зосим ју је видео како на молитви стоји уздигнута на ваздуху. Она га замоли да јој идуће године донесе Причешће на обалу Јордана.

Тачно годину дана касније, како су се договорили, старац је дошао на Јордан са Светим даровима да причести Марију и поново био сведок чуда. Марија прекрсти крсним знамењем реку Јордан, и пође по води као по сувој земљи. Прихвативши дарове, поново се повукла дубоко у пустињу.

Годину дана касније отац Зосима је поново дошао на место њиховог првог сусрета и пронашао само остатке светитељке. На тврдој, каменој земљи било је исписано: „Погреби, авво Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања, по причешћу Божественим Тајнама”.

Тако Господ прослави покајану грешницу и слушкињу Божију Марију. Њен животни пут подсећа нас да Бог воли свакога, само ми сами морамо да отворимо своја срца за покајање и љубав према Богу и ближњима.

За Фондацију Пријатељ Божији припремио: Иван Попов