Овај тип неурозе први су описали 1869. године (вероватно независно један од другога) амерички лекари Берд и Ван-Дасен. Од тада је дошло до енормног ширења дијагностике неурастеније. Професор Б.Д. Карвасарски наводи интересантан пример: у британској армији је за време Првог светског рата постојао специјални програм обуке лекара, по чијем окончању је лекар стицао звање „експерта за неурастенију“.

Неурастенија се манифестује (што и сам назив говори) нервном слабошћу (слабљењем нервног система) све до потпуне исцрпљености човекових животних снага. Код неурастеније се активирају потенцијална жаришта инфекција, појављују се проблеми са холестеролом, чиром на желуцу или дванаестопалачном цреву. Ова болест је својеврсни катализатор који открива соматско оболење. Портрет неурастеничара се увек осликава на исти начин: ради се о експлозивном, раздражљивом карактеру, који лако плане, кога издају нерви (код хиперстеничног облика неурастеније), или потпуно супротно, о апатичном човеку, увек спремном да заплаче, који осећа хронични умор и исцрпљеност свих животних снага (хипостенични облик).

Интересантно је, међутим, следеће: повећана раздражљивост и експлозивност неурастеничара нису усмерени према себи, већ искључиво према онима који га окружују! Таквог човека сви и све раздражује, он често постаје каприциозан, лако се разгневи и разјари, али никада се не уздиже на духовну висину сагледавања својих сопствених недостатака и грешака, својих грехова. На тај начин, у мањем или већем степену, неурастенија је неуроза оболелих од егоизма, која црпе снагу у греховној страсти, у светоотачкој литератури названој гордошћу.

Свети праведни Јован Кронштатски је писао: „Раздражљивост карактера је последица непознавања себе, гордости и неразмишљања о драстичној промени своје природе, као и непознавање кротког и смиреног Исуса“. А преподобни старац Амвросије Оптински је говорио: „Нико не би требало да оправдава раздражљивост било каквом болешћу“. Треба додати још једну важну примедбу старца тим поводом: „Ако желимо да се сачувамо од раздражљивости и гнева, треба пазити да ништа не чинимо у журби, брзоплето“. А ево шта је писао у вези са неурастенијом свештеник Александар Јељчанинов: „Чини ми се да су неуроза и сл. само облици греха, посебно гордости. Највећи неурастеничар је - сам ђаво. Можемо ли замислити као неурастеничара смиреног, доброг и трпељивог човека?“ (из текста „Сујета и гордост као демонска упоришта“).

О разлозима раздражљивости и губитку душевног мира архиепископ Арсеније Чудовски је писао дословно следеће: „Понекад се изненада у теби појављује некаква раздражљивост, незадовољство људима који те окружују, или једноставно рђаво, потиштено расположење, туга, разочараност. Потребан је само најмањи повод да ти се поквари расположење. Шта је узрок томе? Очигледно да је твоје претходно душевно стање већ припремило погодно тло за овакво расположење. Раздражљивост и незадовољство људима изазвани су завишћу, неблагонаклоношћу према њима...“. Свети Оци су посебно обраћали пажњу на очување мира у души у свим спољашњим околностима живота. Ево, на пример, шта је отац Алексеј Зосимовски одговорио у писму једном мирјанину: „Не желим вам ни богатство, ни славу, ни успех, чак ни здравље, већ само душевни мир. Он је најважнији од свега. Ако будете имали мир у души, бићете срећни“.

Дакле, резимирајући укратко горе наведено, можемо закључити да су суштина неурастеније греховне страсти; у мањем или већем степену она сведочи о пребивању ван Христа, а понекад и о јавном богоборству. Неурастенија може да се посматра као директна супротност кротости, смирењу, трпљењу и мирном стању душе. Отуда произилази и логичан закључак: најбољи лек за неурастенију је управо хришћански пут, живот са трпељивим ношењем свога крста, благодарењем Бога за све, смирењем.

А сада да покушамо да се детаљније осврнемо на путеве оздрављења од неурозе и неурастеније. Оно што је најважније је суштинско познање важности да изменимо себе, да омрзнемо тај демонски грех гневљивости и да са искреним покајањем завапимо Господу. Осим тог потребно је да се придржавамо следећег:

1. Никада не подизати (осим у случају крајње потребе) глас: „Глас подиже гордељивац, самохвалисавац, самозаљубљени духовни мртвац и онај кога је Бог оставио“ (старац Сампсон Сиверс). Дакле, не драти се, не викати; не користити грубе и погрдне речи, никога не оптуживати, не оговарати и не исмевати. Свети Оци су допуштали искључиво праведни гнев, односно онај који је усмерен на своје сопствене грехе и недостатке.

2. Ослободити се навике да противречимо, празнословимо, водимо расправе због глупости, улазимо у спорове. „Увек је непожељно улазити у расправу“ (митрополит Филарет Дроздов).

3. За све, ма шта да се деси, треба кривити искључиво само себе, па ће се уравнотеженост, душевни мир и спокојство уселити у наше душе: „Када би сви укоравали себе, зацарио би се мир“, писао је архиепископ Арсеније Чудовски, јер нам „самоукоравање омогућава да мирно подносимо увреде, не осећамо их“.

4. Архиепископ Јован Шаховски је сматрао да је постизање истинског душевног мира незамисливо без дубоког духовног незадовољства овим, земаљским животом. Заиста, трагање за добрима и рајским животом на земљи пре или касније доводи до дубоких разочарања и честог губљења душевног мира.
5. Велика је улога молитве у стицању и чувању душевног мира. Старац Сампсон Сиверс је тврдио да мир душе код оних који су у непрестаној молитви уопште не зависи од спољних околности.

6. Треба се одвићи да било кога осуђујемо, расправљамо о било коме (са изузетком разговора корисних у поучном и педагошком смислу, као и расуђивања које природно проистиче о нечему или некоме, што не спада у осуђивање). Уколико у твом присуству укоревају или осуђују другога, свети Оци у том случају саветују да признамо да и сами болујемо од ових истих недостатака и да скренемо разговор на другу тему уколико је то могуће, а уколико није, онда да се једноставно удаљимо.

7. Потребно је сматрати да смо заиста заслужили промашаје, критике, грешке, падове. Штавише, свети Оци саветују да сматрамо себе горим и недостојнијим од других. Само у том случају нестаће заиста сваке жеље да се гневимо на било кога око себе.

8. Потребна је стална самоконтрола, укључујући и мисли, јер сваком лошем делу обично претходи лоша мисао. Треба са чврстом решеношћу одбацивати све негативно, греховно, мрско. Свети Оци нас уче да ни у ком случају не ступамо ни у какве разговоре са греховним помислима, већ да се одмах у молитви обратимо Господу, тражећи од Њега помоћ и подршку.

9 .Треба прихватити прошлост као реалност која се већ догодила и не оптерећивати себе бескорисном борбом са утварама прошлости. „Шта се десило, десило се“, „Нека у свему буде воља Твоја, Господе“...

10. Треба избегавати све врсте измишљотина, фантазија, бескорисног уображавања, карактеристичних за осећајне личности. Запамтимо речи из Јеванђеља:“Дакле, нека буде ријеч ваша: да, да; не, не; а што је више од тога, од злога је (Мт. 5,37)“.

11. Најзад, неопходно је, по могућству водити здравији живот (мисли се на другачији дневни режим, умерени пост, оставити страст према алкохолу, пушењу и другим излишним стварима; на то да се више борави у природи итд).

12. Разуме се, потребно је учествовати у богослужењима, посебно у недељне и празничне дане, читати Свето Писмо и светоотачку литературу. „Од свих слабости својствених људској природи нема ниједног обољења, како душевног, тако ни телесног, за кога се не може наћи лек у Светом Писму“(Свети Јован Златоуст).

Уколико се савесно придржавамо светоотачких савета, питање о повећаној неурози и неурастенији ће само по себи постати излишно.

Из књиге „Свети Оци и савремена психијатрија о неурозама - болести нашег времена“