аутор: Бошко Обрадовић
Век у коме живимо биће веома суров: криза енергената, криза хране, криза воде, финансијска криза, криза међународног правног система Уједињених нација... Да бисмо сачували свој национални идентитет у једном таквом веку нама је као народу потребно све оно што тренутно немамо: далекосежан национални програм и високо одговорна национална елита. Ми никакав стратешки програм шта нам је чинити у наредних 5, 15, 50 година немамо, а наша актуелна интелектуална и политичка елита је безидејна, корумпирана и историјски потрошена и превазиђена. Нама је данас неопходно да се изнова образујемо и организујемо за 21. век, да улажући у Младу Србију инвестирамо у властиту будућност, да стварајући нову националну елиту и дугорочни национални програм спремно дочекамо историјске изазове који следе.
При том, нама је данас, као толико пута у историји, остала само Српска православна црква, као национална установа која једина функционише на нивоу глобалног Српства и не престаје да врши своју духовну и националну мисију. Прошло је време свих изговора, чекања на државу које нема, веровања да ће се нешто десити само од себе, да ће неко други уместо нас бранити наше националне интересе, да ће нам неко нешто поклонити. Прошло је време кафанског патриотизма, празног бусања у прса, голе импровизације, родољубља без садржине, духа и даха. Такође је прошло време националног самозаборава, духовне и моралне предаје и повлачења, стида од властитог идентитета.Долази време хришћанске ренесансе, обнове порушеног националног достојанства и поноса, нових родољубивих прегнућа, националне дисциплине и самоорганизовања, предвиђања и акције. Ствари морамо узети у своје руке, истину и лаж, пријатеље и непријатеље поставити на право месту, српски национални интерес учврстити као заједничку идеју водиљу која се војнички дисциплиновано спроводи и од које се не одступа. Нема шале у 21. веку и нове илузије, заблуде и лаковерности, какве смо себи допустили у 20. веку, биле би наш историјски крај.
Зато је толико важно да се утемељимо у сопственом националном идентитету и да се организујемо у његову одбрану. Од тога ће зависити да ли смо извукли одређене историјске поуке и да ли смо способни за претрајавање у историји. Но, пре тога, да бисмо уопште неговали, развијали и заштитили национални идентитет, морамо сасвим прецизно знати шта чини елементе српског националног идентитета.
ВЕРА
Вера у Бога је дефинитивно на првом месту. Без Бога ни преко прага, говори нам наша народна мудрост. Православље представља комплетан наш поглед на свет и даје основни систем вредности без којих немамо јасан животни и друштвени компас. Црква је извор српске духовне и националне свести, јер смо као народ рођени у Српској православној цркви. Из Цркве црпимо духовну снагу и у њој чувамо и све друге елементе националног идентитета, ако су порушене све институције које би требало да се тиме баве.
Најбољи доказ првоврховног значаја вере у нашем националном идентитету је тај да су припадници нашег народа који су променили веру убрзо престајали бити Срби. Брзо и лако губили су и остале елементе националног идентитета и често предњачили у антисрпском деловању. Одбрана и неговање верског идентитета је основа духовног, моралног, социјалног и културног обрасца којим постојимо као национална заједница.
ЈЕЗИК
Језик је кућа народа, како је то говорила једна од најумнијих Српкиња, Исидора Секулић. У српском језику је сачувана читава наша историја и сво наше самосазнање. Губитак језика није губитак само средства за комуникацију, него губитак читавог једног света који постоји у том језику. Ми можемо да се споразумевамо и на другим језицима и на друге начине, али тај губитак не можемо надокнадити. Зато је учење, неговање и очување српског језика, посебно међу нашом децом у дијаспори, толико суштински и стратешки важна ствар. И ту нема сумње: на првом месту у породици, школи и држави треба да бринемо о вероисповести, а на другом месту о језику наше, српске деце. И једно и друго захтева учење од малих ногу, утврђивање и заштиту.
Што се тиче болног питања очувања српског језика код нашег народа у Расејању, онда је формула успеха врло једноставна и проверена у пракси: у кући се међусобно и са децом говори искључиво српски и то од најмањих ногу, редовно се посећују недељне српске школе (за шта је потребна одређена жртва и напор после великих дневних обавеза и деце и родитеља), док пресудан фактор чини провођење најмање месец дана годишње код родбине у Отаџбинским земљама. Другог начина за очување језика код нашег народа и посебно деце у дијаспори нема.
Један народ има и своје језичке територије, и оне су важније од државних граница. Јер први наши порази одиграли су се у области језичке политике (крађа српског језика и преименовање у хрватски, македонски, црногорски, бошњачки...), где смо прво изгубили многе територије, па су тек накнадно на том трагу уследили државни територијални порази.
ПИСМО
Мало је народа на свету који су се одрекли свог националног писма. Многи народи који имају изузетно компликовано писмо још увек га се држе. Ћирилица као писмо српског језика, притом, једно је од најсавршенијих и графички најлепших писама на свету. Немамо нити један једини разлог да га се одрекнемо, а пуно је разлога зашто треба да га сачувамо. Ћирилица је потпуно у складу и са савременим информационим технологија, што је обично био један од главних захтева њених опонената.
Коначно, ћирилица је увек била симбол Српства и прва на удару од стране сваког окупатора Српских земаља. Ћирилица такође има своју територију, и њено потискивање на најпрецизнији могући начин јасно говори и показује правце потискивања српског народа на Балкану.
ИСТОРИЈА
Историјско сећање и памћење једна је од веома важних категорија националног идентитета, јер омогућава постојање националне свести. Морамо много више познавати властиту историју. Без познавања историјских процеса и примера нећемо успети добро да се оријентишемо ни у садашњости нити за будућност. А у томе смо веома лоши. Опасно мало познајемо своју историју и још мање учимо из ње.
Историја је ризница српских великана и величанствених дела као најлепших узора и вечитих циљева. Склонији смо да измишљамо нове узоре и циљеве, него да следимо поуздане историјске путоказе.
Посебно не смемо дозволити прекрајање новије српске историје и инсталирање другачијег сећања и памћења. Губитак права на опис и тумачење властите националне историје био би погубан по национални идентитет и сигуран пут у национално отуђење и одрицање. Зато је толико важно да свуда и на сваком месту сведочимо истину о своме народу и ономе што нам се догодило у трећем узастопном геноциду учињеном над нашим народом у прошлом веку. Народ смо светле, хришћанске и моралне историје, које немамо разлога да се стидимо као један од древних европских народа. Нисмо велики по броју и територији, политичкој, економској и војној моћи, али смо велики народ по богатој историји, духовности и култури, посебно по личностима које су на разне начине обележиле светску историју.
Не желимо да будемо већи „националисти“ него што су то други европски и светски народи. Нећемо бити већи али ни мањи од других у родољубљу и заштити својих легитимних националних интереса, праву које никоме није ускраћено изузев, нажалост, често нама. Овде коначно мора престати политика дуплих стандарда. Српском народу би требало да буде дато све што и другим народима, и за наш народ не би смело да важи оно што не важи нити за један други народ на свету.
КУЛТУРА И ОБИЧАЈИ
Имамо пуно лепих и старих народних обичаја, и треба да их сачувамо и негујемо. Народна песма, игра, ношња, кухиња, архитектура, монархија као принцип власти и облик државног уређења, као и многи други обичаји, драгоцен су део нашег националног културног изражавања у ширем смислу. Народни обичаји су спољашњи израз нашег националног духа по коме смо препознатљиви међу другим народима и треба да их сачувамо и даље развијамо као своју националну посебност.
Међутим, обичаји се мењају и осавремењују. Старе обичаје, као и традиционалну националну културу у целини, треба чувати, али и модернизовати и осавремењивати, даље развијати. Спољашње ознаке националног духа су променљива категорија кроз коју један народ показује своју креативност и богатство. Но, суштина се ипак крије у непроменљивом унутрашњем народном духу и систему вредности. Он је пречи, и од њега зависе и спољашњи изрази наше националности.
Зато фолклор јесте битан део националног идентитета, али не и пресудан и никако најважнији. Он се као што видимо налази на петом месту лествице српског националног идентитета и самостално није довољан да очува идентитет. Свој фолклор можемо и очувати а да изнутра нисмо више исти народ, тј. да немамо исту веру, језик, писмо и историју.
У осталом, и национални фолклор је настао из одређене духовне, унутрашње инспирације, и само очување овог извора и упоришта националне културе у целини омогућава опстанак и неговање и фолклора.
ДРЖАВА
Ми смо државотворан народ. Стало нам је до државе као гаранта наше националне слободе и самосталног развоја. Много смо у историји жртвовали због државе и у њу уложили изузетно много живота наших најбољих синова. Никада нисмо обожавали државу ради државе, али смо сматрали да нам је један такав самоодбрамбени механизам за заштиту и спровођење сопствених животних начела и потреба био и остао неопходан.
Зато није небитно питање ко и на који начин води политику и државу у Србији. Нити је мање важно у ком правцу плови овај брод. Живимо у времену када се урушава униполарна слика света, када Запад више није „рај на земљи“ већ генератор великог броја огромних кризних жаришта, док на Истоку планете узрастају нове Велике силе. Између Истока и Запада, припадајући европској хришћанској цивилизацији, стојимо и ослушкујемо преиспитивања унутар Уједињене Европе, трагајући за путем који води у живот у 21. веку.
Оно што је дефинитивно јасно јесте да не можемо седети скрштених руку, већ да се морамо ухватити у коштац са проблемима нашег доба. Морамо изнедрити организациони модел за духовни, морални, биолошки, културолошки и државни опстанак српског народа, јер се један такав вишеслојан изазов пред нас поставља. Време је за велике људе и велике визије, а за њихово појављивање на челу српског народа, поред Божијег благослова, потребне су и наше заслуге и припреме. Мислимо о томе!
 

преузето са православље.рс