Често се за време Свете Литургије, и у најстрашнији час Светих Тајни, појављују подле мисли хуле на Господа и Свету Жртву која се приноси. Отуда је очигледно да није наша душа та која у нама изговара ове несвете, несхватљиве и необјашњиве речи, него демон који мрзи Бога, који је збачен са неба, јер је и тамо покушао да хули на Бога.
Често је овај варалица и убица многе доводио до лудила. Ниједна мисао није тако тешка за исповедање као ова и зато се у многима задржава до старости. Ништа нас не слаби толико против демона и злих помисли, колико то што их не исповедамо, већ их кријемо и хранимо у срцу.
Нико не треба да мисли да је крив за зле мисли; јер Господ је чувар срца и зна да такве речи нису наше, него наши непријатељи.
Пијанство је узрок спотицања, а гордост је узрок злих помисли. Иако онај ко се спотакне није крив за спотицање, сигурно ће бити кажњен због пијанства.
Када стојимо на молитви, ове нечисте и неизрециве помисли устају против нас, али на крају молитве одмах одлазе од нас; јер немају обичај да се боре са онима који се не наоружавају против њих.
Овај безбожни дух не само да хули на Бога и све божанске ствари, него и у нама говори срамне и нечасне речи, тако да, или напуштамо молитву, или падамо у очајање.
Опаки и нечастиви мучитељ многе је одвео од молитве, многе је изопштио од Светих Тајни, изморио нека њихова тела тугом, а неке и постом, не дајући им ни најмањег тренутка олакшања.
Он то чини не само мирјанима, већ и онима који пролазе кроз монашки живот, говорећи им да за њих, иако су се више кајали од свих неверника и незнабожаца, нема наде на спасење.
Кога мучи дух богохуле, и ко жели да се ослободи тога, нека зна да није његова душа крива за такве помисли, него нечисти демон, који је једном рекао самом Господу: "Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се." (Мт.4,9). Зато и ми, презирући га и не прихватајући помисли које нам потура, треба да му кажемо: иди од мене, сатано. Господу Богу своме поклонићу се, и само Њему ћу се покоравати; а хула твоја пашће на твоју главу у садашњем веку и у будућем.
Ко би иначе желео да победи демона хуле, био би као онај који покушава да својим рукама обузда муње. Јер како је могуће ухватити се, борити се са оним који изненада, као ветар, улети у срце, одмах проговори реч и одмах нестане? Сви остали непријатељи некад стану, дајући времена онима који се боре против њих. То код демона није случај: тек се појавио и већ се повукао, проговорио је – и нестао.
Овај ђаво често покушава да нападне најпростије умове, а не зле, који се више од других брину и узнемиравају због тога, али се за њих може поштено рећи да им се све то дешава због зависти демона.
Ко презире овог непријатеља избавиће се од своје муке; али ко се на други начин труди да ратује против њега, изгубиће од њега. Онај ко настоји да савлада духове речима је као онај који покушава да заустави ветрове...
Свети Јован Синајски