Бараба (Варава; Варавас, Барабас) је био разбојник у Јудеји у Христово време, који је због разбојништва и убиства био притворен негде отприлике у исто време када је и Господ био заточен од стране Римљана.
Сви знамо причу; на Велики Петак, дан пред јудејску Пасху, био је обичај да се ослободи један притвореник у знак добре воље римских окупационих снага према локалном, јеврејском, становништву, како нам сведочи Јеванђеље. Пилат који је био намесник, конзул Јудеје, је извео Христа и Барабу, желећи да ослободи Христа; да народ изабере Христа. Народ побуњен од стране јеврејских свештеника и старешина изабира Барабу. Епилог знамо!
Од тих дана па до данас, остаде назив за лошег човека, за разбојника, преваранта и лопужу, “бараба”. Али ово је и једна духовна, поучна прича, где је Господ на сваком свом кораку и свом страдању, остављао поуку за све људе, за сав нараштај, за нас саме. Поука је та да се у сваком од нас налази Христос, али се такође крије и један-једна Бараба, један егоиста. Човек носи клицу егоизма од адамовских времена у себи, још од пада, јер је створен из ништавила, а падом се определио за једно индивидуалистичко постојање, смртно постојање, у коме царује егоизам.
Христос нас учи о постојању љубави, где се човек остварује у љубави само у заједници, када је окренут ка другима, када не живи за себе него за друге, јер особина љубави и јесте несебична окренутост ка ближњем. Ми увек бирамо, увек се одлучујемо, у свакој секунди свог живота, за Барабу или Христа, оног себичног “Ја” у нама, или Христа који је апсолутна љубав у коме је увек “Ти”, други. Шта ћемо изабрати и шта изабирамо данас?!
Живимо у времену егоманијаштва, времену “бараба”, времену без савести. Савести је све мање, а људи све више постају хладни, беживотни и безосећајни. Постају сурови, манијакално егоистични, хедонистичко самодовољни, себични, превртљиви и безверни. Не постоји нигде извини, опрости, тога нема! Људи су постали “безгрешни” у свом начину постојања: “Зашто бих се ја било коме извињавао, када сам безгрешан(шна), када сам “цар”, “царица?!” Дошло је време ријалитија и погрешне перцепције људског бивствовања, време суровости.
Безосећајна егоманија, превртљивост, охолост, себичност, оговарања, клеветања, подсмевања, а нигде извини, нигде опрости, нигде савест, она не постоји, јер смо у својим умовима постали “цареви”, а у ствари ништа мање него “барабе”, јер да би човек био “цар” мора бити као Христос, особа љубави, милосрђа и праштања, особа која живи за друге, на шта смо и позвани јер је Христос у нама, а ми смо иконе Његове!
“Господе помози нам да постанемо бољи људи, иконе Твоје, да сачувамо лик Твој, не дозволи да Твој лик љубави ишчезне из нас, дај нам да будемо у свему успешни, да сијамо светлошћу Твојом и сведочимо Твоју истину свом свету”!
За Фондацију “Пријатељ Божији”: Иван Миладиновић, теолог-вероучитељ