Иако је нешто мање строг и мање интензиван од Великог поста, његово трајање је исто. Желео бих да кажем неколико речи о овим и другим својствима Божићног поста, као и о његовој дугој историји.

Божићни пост први помињу црквени оци у 5. - 6. веку. У почетку је био краћи и трајао је недељу дана (понекад и мало дуже). Прва три века хришћани су славили Божић заједно са Крштењем Господњим. Заједнички празник у знак сећања на два догађаја звао се Богојављење. Претходио је вишедневни пост. У 4. веку, Божић и Богојављење постају два одвојена празника, а период поста се везује за Рођење Христово. 1166. године на Цариградском сабору прописано је свим хришћанима да светкују Божићни пост четрдесет дана.

Ова информација може бити донекле збуњујућа, на пример, у смислу да смо навикли да сматрамо да су први хришћани много постојанији у вери од нас самих. Усвајање хришћанства је тада било праћено великим ризицима. Осим тога, пагани који су долазили у рану Цркву били су много осетљивији на духовне ствари од данашњих људи. Ако је тако, зашто су онда мање постили? Може ли то бити зато што им је недостајала ревност или нису схватали важност поста? Сумњам да можемо одговорити на ова питања са 100% тачношћу. На нас утиче велики број фактора који креирају нашу парадигму размишљења. Одвајање од њих је тежак задатак. Другим речима, сви смо ми производи нашег окружења и неизбежно смо под утицајем идеала, ставова, принципа и идеологија садашњости.

Чини ми се да је духовни живот првих хришћана био суштински живљи од нашег. Да будемо објективни, мало нас може рећи да нису „утемељени“ у материјалном свету и да осећају његову духовну димензију. Митрополит сурошки Антоније каже да је обележје савременог човека оштра реакција на свет, која се своди на нашу бригу за личну будућност у условима сталних криза, ратова, преврата и других друштвених, политичких и економских катаклизми.

Често видим људе забринуте за будуће материјално благостање своје деце и унука. Наравно, на ове бриге снажно утичу редовне и брзе промене које данас видимо у свету. Непотребно је данас да сви желимо сигурну и предвидљиву будућност. Истовремено, чуо сам за много мање забринутости у вези са духовним стањем нечије деце, или унука, све док они немају отворено антихришћанске ставове.

Чини се да ова разматрања илуструју нашу „утемељеност“, од које и сам патим. Могу да наведем разне примере, али остаје чињеница: ми оштро реагујемо на догађаје земаљске догађаје, а остајемо прилично неутрални у односу на духовни живот. Гледајући актуелна дешавања, видимо само њихову земаљску димензију, заборављајући на универзални циљ постојања света, који превазилази материјалне границе. Заборављамо да се наш свет непрестано креће ка свом крају, а да је Бог главни протагониста светске историје.

Зато је пост толико важан за нас „плотске“ хришћане. Сви волимо да једемо, а данашња гастрономска разноликост омогућава нам да једемо добро и укусно. Ово чини пост првим и најдоступнијим средством за ослобађање од наше „приземљености“. Пост нам даје прилику да се боримо против сопствене материјалне природе, да јој се супротставимо и покушамо да (мада на кратко) узде свог живота предамо духу, а не телу. Ово је наша шанса да ољуштимо кору неосетљиве материје и да расцепимо љуску нашег срца, допуштајући Богу да продре у наше биће. Можда је зато Бог то уредио тако да данас, у двадесет првом веку, имамо више посних дана у години него у ранохришћанско доба.

Видећи да се постепено окоштавамо, и схвативши да се некако треба спасавати, Бог нам даје пост као „мотку“ да разбијемо свој материјални „оклоп“. Господ нам даје једноставну и приступачну алатку коју свако може да користи, без обзира на наш „ниво вештине“. Истовремено, иако је тачно да свако може да пости, исто тако је јасно као дан да је изградња духовног живота и васпитање хришћанина једноставно немогуће без поста и самоограничења.

Свети Симеон Солунски је писао: „Божићни пост означава уздржаност Мојсијеву, који је, пошто је постио четрдесет дана и четрдесет ноћи, добио натпис Божијих речи на каменим плочама. Постећи четрдесет дана, не само да созерцавамо уписану реч, него примамо живу Реч оваплоћену и рођену од Дјеве, и причешћујући се Његовим Божанским телом.”

То што нас пост припрема за сусрет са Богом није ништа ново за нас, али заборављамо да сусрет са Богом није само радост, већ и суд. Данас је и даље наш сопствени избор да се припремимо за ову пресуду. Још имамо времена за то и треба га паметно искористити. Доћи ће време када ће постојање Бога постати непроменљива, непремостива стварност за све људе. Тада ће се сви, без обзира на лични избор, наћи на суђењу.

Крајњи циљ поста је одбацивање јарма материјалних ствари. Чинећи то, ми поново додељујемо саставне делове наше људске природе, где тело треба да преузме подређену улогу, дозвољавајући духу да доминира. У томе се угледамо на Христа, а о томе се митрополит сурошки Антоније пита: „Имамо ли ишта заједничко са Сином Божијим, који се својом пожртвованом, распетом љубављу ставља у наше руке? Или ћемо морати да станемо пред Њега и кажемо: Примио сам Твоје дарове, али то није уродио плодом.“

Упркос томе што је пост основна духовна пракса, он је и прилика за нас да упознамо Бога тако што ћемо добровољно доћи на Његов суд. То је и наша шанса да овај сусрет не буде страх, нити терет, већ радост и славље.

протојереј Владимир Долгих
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков
Извор: pravlife.org