Дешава се да се пронађу њихове келије, али не и њих саме. Врло ретко ће се неко од њих видети или срести. Неки монаси су ипак нашли једног и с њим разговарали. Питали су:

„Да ли одавно живиш у пустињи и одакле си дошао?“.

Он им је одговорио:

„Вама није корисно да знате мој светски живот. Можда да вам кажем само да сам свет оставио у младости. Дошао сам на Свету Гору где живим већ педесет година. Од тога сам десет година проживео у манастиру на послушању, а четрдесет у овоју пустињи. За то време никога од отаца нисам видео, сем вас и моје братије.“

Даље су питали:

„А зар ти овде у пустињи не живиш сам.“

Он је одговорио:

„Не, нас овде има четрдесет, које храни Бог.“

И још су га питали:

„А како сте живели у време када је Света Гора била скоро разорена и када су свуда крстарили Турци и разбојници.“
„Ништа ми нисмо чули.“

Онда је, поклонивши се, кренуо у унутарњу пустињу.

Монаси из скита Кавсокаливија су 1844. године ишли кроз непроходне пустиње, скупљајући лековите траве ради продаје. Међу њима је био један Рус, монах Давид. Он је причао да су нашли једног пустиножитеља који је већ био умро и лежао на земљи без икакве одеће на себи. Није се знало да ли је давно умро: његово тело уопште није иструлило, већ је, напротив, ширило мирис. Они су га, отпојавши га, сахранили, не сазнавши за његово име.

Три човека су 1846. године ишла на врх Атоса. Они су зашли и у пећину у којој се спасавао преподобни Петар Атонски. Ту су видели трагове живота, али се нису удостојили да сретну самог пустињака. Чувши да иду људи, он је изашао. Разгледали су све што је имао: икону, бројанице, посуду са водом и траву за храну. Хлеба није било, а кревет је био гола земља.

Може се рећи да Света Гора личи на кошницу. У кошници има много пчелињих гнезда. Тако и на Атону има много монашких келија. У кошници непрестно зује пчеле, а на Атосу монаси даноноћно брује, изговарајући Псалме и духовне песме.

Jеромонах Антоније Светогорац
Из књиге: "Атонски подвижници деветнаестог века", Манастир Хиландар, Света Гора Атонска, 2001.