Још већ давне 1998. године после одслушане прве године на Православном Богословском факултету у Београду, пожелео сам да одем на Свету Гору, на Атос, на место подвижника, исихаста, подстакнут житијем Светога Саве и причама разних светих људи, подвижника, који су својим животом прославили Творца и Мајку Божију на овом чаробном полуострву. Света Гора је била и остала инспирација свих хришћана и теолога, песника, химнографа, историчара, књижевника и сваког човека љубитеља молитве, созерцатаљне теологије, љубитеља светих људи. После једног предивног предавања на Богословском факултету које је одржао тада јеромонах Андреј Чилерџић данас Владика Андреј, о Светој Гори и светогорцима, пожелех да видим ту оазу мира, љубави, молитве и наш прослављени, дивни и јединствени манастир Хиландар.

Сећам се, био је јун 1998. и после кратког телефонског разговора са данас богопредстављеним оцем Василијем, добијам благослов да дођем на Свету Гору. Мом одушевљењу није било краја, а од радости сам скакао као мало дете. Почетком јула крећем за Свету Гору и стижем у Јерисос познато грчко летовалиште које се налази тик уз полуострво. Визу нисам стигао да извадим на време јер је конзулат увече у Солуну био затворен. Добијам савет да преноћим у оближњем мотелу где ме власник мотела саветује да са рибарима ујутру кренем на Свету Гору. Залазак сунца у Јерисосу је један неописив доживљај чије море предивно мирише и оставља предиван и мистичан утисак, посебно ако се зна да се управо са овог места наш Растко Немањић упутио на Свету Гору. Следеће јутро, уз помоћ власника мотела, налазимо бродић на обали. Рибари ме саветују да седнем у дну брода, пошто немам визу и тако ме отпрате, ,,прошверцују", на хиландарско пристаниште Свети Василије.

Света Гора је изгледала као место из бајке, бајке аскета-подвижника, где време стоји, где се осећа мирис векова, историје, светитеља, права башта Мајке Божије, нетакнута природа где све мирише, где сваки цвет и свака твар као да служи Мајци Божијој и калуђери који као да знају, а знају, да су на посебном месту, врту, који чува сама Царица Небеска. Дошавши у Хиландар упознајем се са игуманом Мојсијем и добијам благослов тада од епитропа, данас игумана манастира Хиландара, оца Методија, за мало дужи боравак. Манастир Хиландар, као и сви манастири на Светој Гори, изгледа као прави правцати замак окружен високим зидинама, конацима, што изазива усхићење код сваког посетиоца. У почетку спавајући у просторијама за госте, уз послушност коју имају сви Богослови када дођу у манастир која се састојала од помоћи у трпезарији, уживао сам у атмосфери манастира посебно у богослужењима која почињу на Светој Гори већ у четири часова изјутра.

Благољепије и лепота светогорских служби је један незаменљив догађај. На службама се човеку чини као да се уздиже ка небу, да лебди и да се губи у пространствима космоса. Посебно је дивно видети како Светогорци указују почаст Мајци Божијој, нашој игуманији манастира Хиландар, као Царици, њеној икони Тројеручици уз велике поклоне после сваке службе. Мајка Божија је игуманија Свете Горе и манастира Хиландар и нигде се тако не поштује Пресвета Богородица као на Светој Гори, где се она неретко и појављује људима, по сведочанствима разних монаха и цивила. Небо није нигде тако лепо као изнад манастира Хиландар. Чистота небеског пространства и одсјај звезда наше галаксије ,,Млечни пут" показују сву лепоту творевине и сву генијалност нашег Творца, сву усхићеност исихаста.

У манастирима је било како младих, тако и старих калуђера, који су деценијама у манастиру, праве живе историје и енциклопедије знања и молитве. Калуђери, стари прегаоци на њиви мудрости, који су очували манастир у једном од тежих периода за српски народ. Међу најстаријима био је и отац Павле, већ увелико у позним годинама коме је требала помоћ при читању молитви и доласку и одласку на Богослужења. Добијам послушање и своју посебну келију да бринем о оцу Павлу.

Отац Павле је волео јутарње молитве, вечерње молитве, обавезно је читао молбени канон пред Свето Причешће, а највише је волео молбени канон Мајци Божијој који смо заједно читали увек у исто време око 17 часова. ,,Мајка Божија је Мајка Божија", говорио је отац Павле, ,,ово је Њен врт, а калуђери су Њено цвеће." Волели смо да пијемо пуно кафе, што је била посластица и за мене и оца Павла и често смо узимали светогорски ратлук из манастирске гостопримнице, што су нам замерали млади послушници, али ми нисмо марили за то, пили бисмо кафу, причали о Богу и читали молитвице. Отац Павле је инсистирао да се што чешће причeшћујем, говорио би: ,,То је Тело и Крв нашег Господа Христа, мораш да се причешћујеш сваке недеље, то је обавеза сваког хришћанина." Ишли бисмо обавезно на исповест пред Свето Причешће, а након Литургије и обеда била би наравно кафица, већ традиционално, грчка кафа не тако јаког укуса и предивни грчки ратлук.

,,Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме, то је молитва коју сваки Светогорац тихо изговара на бројанице и Пресвета Мајко Божија, спаси нас", говорио је отац Павле: ,,Мораш да завршиш факултет, па после доноси одлуке о свом животу, потребан си кући." Говорио је и свом монашком животу, животу пуном одрицања и послушности. ,,Монах је молитвеник за цели свет; хришћанин је човек за цели свет’’. Наше дружење је трајало неколико седмица, уз обавезно читање канона Мајци Божијој, понеку књигу, ратлук и кафицу и посматрање заласка сунца и звезда на тераси манастира уз дружење са осталим калуђерима, посебно скоро представљеним оцем Кирилом, дивним духовником и монахом и гостима којих је увек било. Време је пролазило у дивном исихастичком, незаборавном искуству на месту где нас је наш Свети Сава прославио.

Време је прошло и дошло да се иде кући и спремају испити. Ноћ пред полазак отац Павле ми исприча сан који је уснио: ,,Идемо преко простране ливаде нас двојица у рат, идемо ка Господу, ка вечности." Неколико месеци након тога отац Павле се представио Господу и Мајци Божијој.

,,Нека те Господ и Мајка Божија уведу у простране вртове своје оче Павле и дарују сву љубав и сва блага која су обећана Његовим слугама. Сети нас се пред престолом Божијим!"

За Фондацију Пријатељ Божији: вероучитељ, теолог Миладиновић Иван