- Оче Исихије, како стећи љубав?

- Љубав се стиче животом у Христу, јер љубав је енергија Божија, деловање Божије, односно, само Божије постојање унутар Божанске Тројице, коју Бог, Тројица, излива и на своју творевину. Бог је Биће заједнице и постоји као Љубав у тој заједници три Божанске Личности: Оца, Сина и Духа Светог. Љубав се излива и остварује у заједници, а Бог је остварен од Вечности.

Сва љубав која постоји у овом свету, универзуму, долази од Бога, од Божанске Тројице, од Оца кроз Сина, а излива Духом Светим. Љубав конкретно говори о Богу, јер љубав није неко безлично исијавање енергије, некакве безличне силе. Љубав је енергија која постоји унутар заједнице конкретних личности, унутар односа, она је један живот за другог, несебични живот за другог, а не за себе, када други, заједница, породица, постаје наше ,,ја". Љубави претходи Личност, јер љубав указује на личност, а Личност постоји у заједници љубави.

Не постоји никаква безлична љубав која лута универзумом! Љубав није сентименталност него свежртвени однос, однос личности. Ако постоји љубав, а постоји рекли бисмо од Вечности, јер је сав универзум саткан од љубави, онда постоји и покретач те љубави, односно Личност, а пошто је за љубав и за постојање личности потребна заједница, онај други, јер други потврђује нашу личносност, онда долазимо до истина наше православне хришћанске вере која говори о Богу Љубави и заједништва, о Богу који је заједница три конкретне личности, које чине једно Биће, једног Бога, који постоји од Вечности у тој заједници љубави. Бог ствара Анђеле и човека да учествују у Његовој љубави, заједници, да буду део те заједнице, те породице, љубави и среће. Ствара човека по свом лику да постоји и да се остварује у заједници љубави.

-Оче Исихије, а зашто човек упорно одбија ту заједницу?

-Одбија јер је прелешћен од почетка, јер је егоиста по природи и его му замагљује духовни поглед, да види себе и све око себе. Себе поставља у центар света, а не своје ближње, заједницу, породицу, децу. Човек је створен по лику свог Творца да живи на начин Његовог постојања, да буде биће љубави.

Бог увек поставља друге испред себе, Он више воли нас од самога себе, па побогу, сишао је са Небеса, Син Божији, један од Тројице и родио као један од нас, страдао због нас, понео Крст, погинуо због нас, узео грехе и кривицу свих људи на Себе, као да је Он крив за све и страдао на Крсту да би нам се у Њему опростили греси и васкрсао после три дана, победивши смрт. Па кога је Он ту поставио на прво место: себе или нас?! Могао је као Бог да нас згази као мраве, а Он се унизио и жртвовао због нас!

То је Љубав и такав је наш Бог, такви би и ми требало да будемо! Зато и не могу многи доћи до Њега, јер су егоисти и одбијају заједницу са Њим, вечито се изговарајући лошим људима, за које они тврде да су лоши, који иду у Цркву или неким наводно ,,лошим поповима" или пак лењошћу, заправо тако одбијају заједницу и са самим собом. Господ нам је оставио ,, Лек бесмртности" у својој Цркви, један љубавни Еликсир, Еликсир Младости и Вечности, Свето Причешће, на Својој Светој Литургији која се служи за спасење света. Кад смо на Светој Литургији, ми учествујемо са Христом, са Њим, у спасењу света, а причешћујући се спасавамо и преображавамо, не само себе, него и цели свет, универзум.

Ето колико је то велика тајна, тајна Свете Евхаристије, Тела и Крви Христове, која је ново Рајско Дрво Живота, кога једући Адамићи постају Христићи, постају Христос, Нови Адам, нови људи у Христу, бића Вечности, зашта су и предодређена да буду; мали Богови по благодати. Господ нам нуди Еликсир Љубави и сви данас многоглагоље о Љубави, а нико не иде по Еликсир, него траже љубав тамо - амо, по маркетима, на интернету, по кладионицама, код разних гуруа, психолога, на ТВ екрану, или на разним разузданим местима, а не иду на сам извор Љубави, пред самог Христа.

-Можда зато што не разумеју на прави начин шта је љубав?

-Можда и зато што не разумеју, јер Љубав тражи жртву, распињање за ближњег и самораспињање, борбу са својим егоизмом, страстима, један двиг, исход, из самога себе, да би постали Христос, а опет без Њега ту битку и не можемо добити, јер је Он у нама; Њим живимо, сва творевина. Додирни своју руку, своју жилу куцавицу! То Господ живи у нама и покреће је, наше срце, наш живот, сваком човеку и сваком живом створу. Без Њега не можемо живети, ни дисати, ни померати се, ни волети ни стварати.

Љубав, дакле тражи прихватање другог, са свим својим манама и врлинама и распињање за тог другог, за цели свет, али сви би данас љубав без жртве, љубав без давања, љубав без самораспињања, без одрицања, без компромиса, а заправо сви желе једно егоцентрично, хедонистичко, сентиментално пројављивање себељубља, коју они зову љубав, па зато долазе и изопачености сваке врсте, па се и несреће лепе за нас. То није љубав!

Пример љубави је дао сам Христос, дали су и плејаде Његових Светих, као и наши преци, наше баке, наше мајке, које нам и данас говоре да хитамо Христу, на Свету Литургију по Еликсир младости и љубави и да не часимо, да се трудимо да живимо по Његовим заповестима, да постимо колико можемо, да му се молимо и да стално имамо контакт са Њим, кроз молитву, да му водимо и своју дечицу на службу, на Свету Евхаристију, а Он ће нам дати све што затражимо, ако је од срца и ако смо са Њим. Толико је јасно и просто.

Тако се стиче љубав, јер Љубав долази од Бога, од Господа, Он је дели и несебично дарује и Њом живимо и има је у изобиљу. Видиш, кажу да се од љубави не живи, али заправо се живи, јер сви живимо Христом, сва творевина, читав универзум.

-Маран Ата, оче!
-Маран Ата!

За Фондацију Пријатељ Божији: теолог, професор верске наставе, Иван Миладиновић