Црква Светог Луке (Митрополиja Хонгконшкa и Југоисточне Азије) се тога дана обукла у свечану одежду. Тројица младића, после вишемесечних поучавања о православној вери била су спремна за Свету Тајну Крштења и улазак у Цркву Христову.

Током прве молитве и чина одрицања од Сатане и сједињења с Христом, на питање „одричеш ли се Сатане и свих дела његових, свих анђела његових, и сваког служења њему и све гордости његове?“, један од младића је почео да кашље на чудан начин. Почињем да читам другу молитву и други пут постављам исто питање, а младићев кашаљ прелази у режање. Он клечи, грчи се, сагиње главу до земље.

Прилази ми један од присутних верника показујући ми на младића, те предлаже да се зауставим. „Нешто озбиљно му се дешава“, рече ми он. Дајем знак да нећу прекинути службу. Не желим да му кажем да знам шта се дешава, а не желим ни да их уплашим.

Младић је био активно ангажован у пракси Њу ејџа са призивањем духова и слично. Чак је достигао ниво комуникације са духовима које је призивао. Али у једном тренутку је схватио да му
контакт са овим духовима изазива озбиљне менталне и физичке проблеме. Осећао је у свом телу мрачну силу која га обузима и притиска.

Покушао је да нађе помоћ код реномираних психотерапеута. Било је безуспешно. У то време је ишао код познатог протестантског пастора који је урадио и неке чини на њему. Ситуација се није
поправљала. Онда му је тај исти пастор рекао: „Ја могу само ово да урадим за тебе. Ако желиш нешто више, иди код православних“.

Никада раније није чуо за православну цркву. Тражио је информације и једне недеље је дошао у цркву Светог Луке и присуствовао Литургији. По први пут је осетио да се нешто другачије дешава у њему. Осећај без преседана! Пришао ми је и испричао своју причу. Од тог дана, не само да се укључио у дугогодишњи катихетски програм, већ је редовно долазио на све Литургије и службе које су се одржавале у Храму.

Данас је дошао благословени тренутак да прими свето крштење. И сада, у свети час молитве и „заклињања“ (exzorciso) ђавола, он се бори, буквално бори.

„Одричеш ли се Сатане?“, питам ја. Остали катихумени, пак, одговарају потврдно. Овај младић, још клечећи, пригушеним и дрхтавим гласом једва изговара: „Одричем се“.

Прелазим на питања Символа вере и односа са Христом. Иста сцена. Али сада, док читају Символ вере, младић бојажљиво устаје. Престао је да кашље и стење. Његово лице је и даље
бледо.

Служба крштења је настављена без даљих инцидената. На крају се њих тројица по први пут причестише Телом и Крвљу Богочовека. Верни хрле с радошћу да им честитају и пожеле
благослов. Младић ћути, повучен је али миран.

Сутрадан је дошао да ме посети у канцеларији. „Желим да разговарам са тобом о јучерашњем дану“, каже ми. Почео је да ми прича шта му се десило током крштења. Могао је чути десетине гласова како вриште у њему. Осећао је да се нека мрачна бића боре да га савладају. Осећао је и да се гуши. Када се причестио, видео је како мрачни духови излазе као дим из његовог тела. Гласови и осећај гушења су престали. Смирио се.

Затим је наставио причу: „Ту ноћ, непосредно пре него што сам заспао, демон је ушао у моју собу и упитао ме: Зашто си нас избацио? Зашто?! Гледао сам га не проговарајући ни реч. Прекрстио сам се и мрачни дух је нестао. Оче, истину ти кажем. Био је то први пут да нисам осетио страх“.

Нисам говорио. Загрлио сам га и у сузама помислио: „Благословен Бог и сви људи желе да се спасу и дођу у познање истине, сада и увек и у векове векова.

Митрополит Хонгконшки и Југоисточне Азије Нектарије
Магазин Alvais Nations