Православна Црква кроз богато духовно наслијеђе свога спасоноснога искуства свједочи да је покајање човјека, један од најважнијих и најбитнијих аспеката на путу ка остварењу вјечнога живота. Од самога почетка, па кроз цјелокупну историју свога постојања Црква је кроз све сфере свога животнога дјеловања говорила о насушној потреби и важности покајања у животу свакога православнога хришћанина.
Вријеме поста јесте благодатни период када смо више него икада позвани да активније преиспитамо себе, своју савјест, свој лични однос са Богом и ближњима, другим ријечима речено активије приступимо подвигу покајања. Због тога Велики пост и јесте спасоносни период установљени управо ради искренога покајања, да би човјек кроз пост и богослужбено проживљавање овоземаљски страдања Христа, подстакао себе на унутрашњу рефоруму која га покреће од мржње према љубави, од ружног к лијепом, од лошег према добру.
Покајање је прије свега дар љубави Божије, јер Он жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Као Одговор на болест то јесте гријех, Бог је људском роду даровао лијек односно покајање. Управо у томе се и пројавило милосрђе Божије, јер и ако је човјек погријешио и својим гријехом се у даљио од Бога, Он га није презрео него му је кроз покајање дао могућност за исправљење. Та могућност исправљења, односно могућност за новим безгрешним начином живота који се остварује кроз покајање, више од двије хиљаде година даје се човјечанству у Цркви Христовој.
Треба знати да је процес покајања нешто што подразумјева велики подвиг ослобађања под свакога недостатка и сваке немоћи. Није довољно само говорити о гријеху и грешности без покајне динамике. Тај проблем имали су како Кајин, тако и Јуда. Није довољно само рећи ,,погреших,, него је потребно покренути се напријед. А шта је то напријед? Царство у које смо сви позвани и које је основано на стварности Господњег крста, гроба, васкрсења, сједања с десне стране и славнога другога долазка, али Царство које се остварује у Цркви као чувару цјелокупног наслијеђа учињеног самим Господом. Из овога нам постаје очигледно да је улога Цркве у процесу покајања неизоставна, односно ван Цркве нема и неможе бити покајања. Доживљавајући вјером све тајне црквенога исповједања, а посебно тајну вјечнога живота у царству Божијем, ми добијамо одговор због чега и пред ким ми имамо потребу за покајањем. Жеља за вјечним постојањем, за мјестом гдје вјечно сија свијетлост лица Божијег, обавезује нас да очистимо себе од свега онога што је нечисто, што нас удаљује од тога мјеста. Покајати се пред Свемогућим Богом, пред Њим који има моћ да нас уведе у своје царство и покајати се ради вјечнога живота са Њим јесте суштински циљ покајања.
И ако човјек почини гријех, он не треба себе сматрати робом гријеха, него треба да се испуни знањем да је од гријеха слобођен у Христу. Због тога је веома важно да се процес покајања дешава под духовним руководством свештеника, јер довољно често вјерник нема не само духовне снаге да се супротстави гријеху, него и довољно знања да свој покајни процес покрене у правом смјеру. Одговорност пастира душеводитења јесте да пробуди и поведе уморног и обесциљенога човјека. С једне стране благодатним дејством, а са друге давајући савјете који помажу да се спознају праве и вјечне вриједности живљења, свештеник свакако може убрзати покајни процес. Међутим само покајање, то јесте долазак до сазнања да је учињено нешто лоше што нарушава првобитну унутрашњу хармонију личности јесте дјело самога човјека који се каје. Због тога покајање није само констатовање лошега поступка или мисли, него прије свега искрено жаљење и стид. Жаљење јер нас је тај гријех удаљио од вјечнога живљења, а стид пред Богом који је толико учино за нас и ради нашега спасења.
Успјешност покајања повезана је са двије радње; са једне стране то је спознавање свога гријеха и искрено кајање за њим, а са друге стране се ради о облачењу у одјећу врлина. Ма колико ове ријечи дјеловале на први поглед као нешто што се може догодити брзо и лако, треба знати да се овде ради о непрестаном узајамном ускађивању. То нам јасно потврђују они који имају искуство покајања као дара Божијег, тако да се благодат покајања даје онима који са пуном вјером примају ријечи Христове, како каже један од светогорских стараца.
Јер није довољно само спознати гријех и покајати се, него искрено покајање јесте и чврста одлука да се једном учињени гријех неће више понављати. На тај начин једна од битних компоненти покајања јесте и искрена вјера у милосрђе и човјекољубје Божије, јер је Бог дошао да зове не грешнике него праведнике на покајање – како каже Свето Писмо. У том вјеровању и надању на Божије милосрђе, кајући човјек треба да се богати врлинским животом прије свега осјећајим личнога недостојанства пред другим људима, умножењем љубави, а посебно праштањем својих дужника.
Из свега више реченог јасно се види да је покајање процес који има свој почетак и крајњи циљ. Ослободити се гријеха и свега нечистога, ради остварења Царства небескога обавезује свакога православнога хришћанина да покајање доживљава као један од најљепших дарова датих у наслијеђе роду људском. Јер да је којим случајем човјек лишен могућности покајања, то би била највећа трагедија у историји човјечанства која би све људе који долазе на свијет осуђивала на вјечну пропаст.
Јереј Миладин Митровић, православие.ру