Ниједно дете није монструм, и не може се назвати монструмом и овде се не слажем са многима. Родитељи могу то да направе од детета, јер ако детету дајемо Христа, Љубав, несебичну неизвитоперену љубав и разумевање, оно не може постати монструм, а ако детету дајемо сатанску хладноћу, ако остварујемо своју сатанску хладну амбицију преко њега, не обраћајући пажњу на њега, шта мисли, шта осећа, шта му је у души, пуштајући сатану да се игра са њим преко друштвених мрежа, игрица, медија, или ако повлађујемо његовом егу, а сви носимо клицу егоизма у себи јер смо Адамова природа, можемо од њега направити монструма.

А ово вам говорим из перспективе Вечности, јер је Вечност пред нама; или са Христом или без Њега. Ако смо у Његовој Љубави, радоваћемо се у Вечност, а ако постанемо зли и хладни и пакосни егоцентрици патићемо од Огња Његове Љубави у Вечност, а то се, господо, зове пакао. Господ је рекао: ,,Ко повреди једно од ових малих, децу, боље би му било да обеси о свој врат огроман воденични камен и сам се баци у морску дубину, лакше ће му бити него што ће му бити на Страшном Суду, кад се суочи са Мном".

Многи животи су изгубљени, многе породице руиниране, друштво рањено. Господ је допустио, да би стали, закочили и видели да нешто није у реду. Масовна појава деце која одобравају ово недело нам показује да са нама ипак нешто није у реду, да се показујемо као лоши родитељи, васпитачи, као себични егоманијаци заокупљени само својим проблемима, својим фрустрацијама, својим амбицијама, док деца и ближњи око нас страдају.

Грлимо децу, љубимо их свакодневно, неуморно, дајмо им Христа, загрљај, дружимо се са њима, играјмо, будимо и ми мало више као деца, нађимо увек време за њих и испашће добри људи и онда ћемо имати добро друштво, племенито, алтруистичко, пуно емпатије и милосрђа. Није све до државе, а много тога може и држава и мора, али нећу сад трошити време овде на то. Школа, коју је похађао малени несретник је елитна школа деце која свирају клавир, уче језике, дакле, није школа где се деци пушта турбо фолк, који јесте дефакто некултура, него школа где се управо развијају неке друге вредности.

Мала страдална дечица су сада Анђели у Царству Божијем, ако је за утеху, а она то сада заиста и јесу, а домар прибројан Светима, јер је положио живот за ближње, а знамо шта је Спаситељ рекао: "Од ове љубави нема веће, да ко положи свој живот за ближње своје". За малог Косту се треба молити, јер је једини он онтолошки заиста упропастио свој живот, говорим вам из перспективе Вечности, молити се да се покаје и не буде на крају одбачен од Христа, а родитељи ће одговарати за дела своје деце.

Дајмо деци Христа, несебичну Љубав, грлимо их и љубимо, сваки дан, искрено и непатворено и неуморно и водимо их к Њему, а онда ће и она грлити и љубити друге и имаћемо здравије друштво. Маран Ата.

Теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић