На овогодишњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве посвећена је посебна пажња нашем народу и Цркви на Косову и Метохији.
У протеклој години забележено је више десетина напада на наше људе, светиње, домове и имовину Срба на Косову и Метохији, што је довело до тога да у знак мирног, али одлучног протеста Срби из српских општина на Северу Косова и Метохије изиђу из косовских институција док се не успостави Заједница српских општина у складу са већ постигнутим и потписаним договорима са Приштином, уз посредовање Европске уније, у Бриселу 2013. и 2015. године.
Српска Православна Црква се одувек залагала за то да се сви проблеми на Косову и Метохији решавају мирно и дијалогом, као и да увек буду у функцији мирног суживота Срба, Албанаца и свих других народа који на том простору живе. На заседањима Светог Архијерејског Сабора свих претходних година наша Црква је јасно и недвосмислено указивала и на овогодишњем заседању указује на то да би прихватање самопроглашене независности Косова и Метохије, посредно или непосредно, de facto или de iure, било у директној супротности са међународним правом, утемељеним на Повељи Уједињених нација и другим општеважећим актима и принципима. Тако нешто нема подршку ни Савета безбедности УН ни већине земаља света, укључујући и пет земаља Европске уније. То би неизбежно изазвало појачано исељавање српског народа и онемогућило не само миран суживот свих, без обзира на етничко порекло и веру, него и сâм опстанак нашег народа на његовим вековним огњиштима. Решења зато треба тражити искључиво у поштовању принципа који једнако вреде за све у свету.
Најбољи доказ за то јесу најновији агресивни потези приштинских власти, усмерени против српске заједнице и наше свете Цркве, који су проузроковали најнижи могући ниво односâ од 1999. године, као и то да се доносе одлуке које дубоко деле грађане на Косову и Метохији, изазивају небивалу међуетничку напетост и регионалну нестабилност која, дугорочно, вишеструко отежава живот нашег народа и наше Цркве. Јасно се види да је циљ косовских институција стварање етнички албанског Косова у коме слободног и нормалног живота за Србе тешко може да буде. Црква и овом приликом осуђује све нападе на српски народ, његове светиње и имовину, нарочито пак терористичке оружане нападе на поједине Србе, укључујући и децу, као и тајне спискове на основу којих се хапсе и притварају Срби, чак и бивши припадници косовске полиције. Исто тако, незаконито се врши експропријација земље у поседу Срба, са циљем да се изврши додатни притисак на њих и да они буду принуђени да се исељавају. Сабор тражи да се починиоци тих недела приведу правди, а сви угрожени заштите.
Српска Православна Црква се налази у посебно тешкој ситуацији. То се потврђује и у изјавама међународних званичника и угледних тела која се баве питањима заштите верских права и слобода. Поред низа нападâ на наше храмове и спречавања нормалног процеса обнове више десетина наших светиња, оштећених или уништених посебно у периоду 1999-2004. године, живот наших манастира и парохија је веома отежан. Албанске косовске власти су на више начина покренуле процес промене и реинтерпретације досадашњих закона, у које су биле уграђене гаранције за заштиту имовине и економских права и који омогућавају самоодрживост наших манастира. Највиши албански званичници по правилу не прихватају ни косовским законом потврђено стварно и званично име наше Цркве ни гарантије које су уграђене у законе. Све то прети да се развије и у друге репресивне мере које могу још више угрозити њену духовну мисију и очување идентитета српског народа на Косову и Метохији.
Управо зато Свети Архијерејски Сабор посебно наглашава потребу да се у тражењу решења за проблеме на Косову и Метохији посвети највећа пажња овим питањима: очувању идентитета и црквене организације Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, спречавању историјског ревизионизма, очувању имовине наше Цркве и стварању услова за повратак одузете или узурпиране имовине, очувању економских олакшица које омогућавају нормално функционисање наших манастира и Епархије рашко-призренске у целини. Тренутно, многи манастири, цркве и породице нису економски одрживи и могу да опстану једино уз помоћ Српске Православне Цркве, као и путем донацијâ и уз развој пољопривредних и других делатности којима се финансијски обезбеђује живот наших светиња и Богословије у Призрену, омогућава пријем поклоникâ и гостију и помаже рад црквених народних кухиња.
Нарочито је истакнута чињеница да је нашој Цркви на Косову и Метохији потребна много активнија међународна заштита од дискриминаторног понашања косовских институција уз појачане међународне гаранције и ефикасан надзор, да би се спречиле све могуће злоупотребе и надгледало спровођење законâ и судских пресуда, које не смеју да буду самовољно тумачене, мењане или потпуно укидане, и то све на штету наше Цркве.
Српска Православна Црква је вековима била главни ослонац нашем народу на Косову и Метохији и главни чинилац његовог јединства, опстанка и очувања народног, духовног и културног идентитета. Без посебне заштите Цркве, опстанак нашег народа и повратак прогнаних никада не би били могући. Зато је брига о правима српског народа на Косову и Меоoхији неодвојива од бриге о заштити основних права и потреба Српске Православне Цркве, која већ двадесет и четири године живи у крајње тешким условима, изложена нападима и разним облицима кршења основних верских, имовинских, грађанских и људских права.
Подржавајући дијалог и мирно решавање свих питања на Косову и Метoхији, Српска Православна Црква жели да пружи и свој сопствени допринос развоју међуетничких односа и сарадње са другим Црквама и верским заједницама и да активно учествује у стварању условâ за слободан и безбедан живот српског и албанског народа, као и свих религијских и националних заједница на Косову и Метохији и свуда у свету.
Понављајући свој став да је против сваког издвајања Косова и Метохије из Србије, Сабор апелује како на Албанце тако и на Србе да тешкоће које имају решавају у духу толеранције и међусобног поштовања, тим пре што је Божја воља била да оба народа деле исти животни простор Косова и Метохије, а посебно на Албанце оних подручја у којима они чине већину, да учине све како би се остварила максимална међусобна толеранција и међусобно поштовање у циљу што нормалнијег и бољег живота за сваког грађанина Косова и Метохије. Све проблеме у међусобним односима могу и треба да решавају дијалогом. Искрено уверени да је суживот Срба и Албанаца на Косову не само могућ већ и неопходан, јер нас је Бог упутио једне на друге, молимо се Господу да на Косову и Метохији завлада мир и да буде успостављен нормалан живот са све који тамо живе.